HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Tommy Lee Wallace

Uloge: Tim Curry, Jonathan Brandis, Richard Thomas

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt0099864/

Trailer: https://youtu.be/m5JO8wtNnzQ

Pogledajte još: Clownhouse (1989)

It (proširenog naziva Stephen King’s It) je mini-serija koja se onomad prikazivala u formi dve jednoipočasovne epizode a dotične su docnije (u modernoj blu-ray eri) spojene u jedan zaista celovečernji film trajanja preko tri časa. Naravno, u pitanju je uspešna adaptacija istoimene hit knjige Stephena Kinga a film je ovih dana opet dospeo u žižu javnosti zbog istoimenog rimejka koji je možda i obeležio ovogodišnju filmsku horor sezonu. Pre nego što budem opisao taj hit (ili „hit”, videćemo) pravo je vreme da se pozabavim originalom iz 1990. godine koji sam ponovo pogledao nakon više od dve decenije.  

Za one horor filmofile koji ne znaju, a takvih je danas verujem malo, pogotovo nakon izlaska ovogodišnjeg remakea/reboota - radnja filma It se dešava u Derryju (izmišljeni grad smešten u državu Maine u kojem se dešava više Kingovih knjiga/filmova), gde deca školskog uzrasta gube živote na iznenadne i nesrećne načine. Za policiju ovi tragični slučajevi su tzv. „redovni” ali za vršnjake nastradalih nisu: preživeli mališani veoma dobro znaju da se u njihovom gradiću ne dešavaju nikakve spontane nesreće i incidenti već da je ubica dece jedan jezivi klovn po imenu Pennywise, predator koji se hrani školarcima, ubijajući ih - njihovim strahovima. Naravno, kao što to obično biva u sličnim filmovima, deca su ostavljena da se snalaze sama, kako znaju i umeju. Oni nemaju podršku svojih roditelja, starije braće i sestara, predavača, vaspitača ili organa reda, već se u borbu sa jezivim i više nego smrtonosnim klovnom upuštaju sami samcijati, naoružani dečačkom odlučnošću i prigodnim klinačkim naoružanjem. Njih sedmoro se udružuje u grupu po imenu Loser's Club i objavljuje rat šarenom monstrumu koji ih mami crvenim balonima i slatkorečivošću a plaši ličnim traumama pojedinca.

Priča koju naizmenično posmatramo se dešava u dva vremenska perioda i prati inicijalnu borbu grupe klinaca tokom početka 60-ih godina prošlog veka i ponovni obračun koji se dešava na pragu 90-ih godina, kada se Pennywise ponovo pojavljuje i počinje da teroriše neku novu decu u Derryju. „Stara” priča je zanimljivija jer prati probleme koje klinci imaju sa svojim roditeljima (standardno problematični roditelji Kingovih maloletnih junaka), probleme koje imaju sa lokalnim nasilnicima, zatim udruživanje klinaca u Loser's Club, organizaciju za obračun i konačno finalnu borbu. Nakon pobede nad Pennywiseom, za koju su klinci i tada sumnjali da je konačna, svi su dali zakletvu da će se ponovo naći skupa kada i ukoliko za tim bude bilo potrebe. Moderna priča počinje onog trenutka kada jedan član Loser's Cluba javlja ostalim članovima da se „To” ponovo pojavilo i da nova borba mora otpočeti. Veoma je zanimljivo gledati kako su nama već poznati likovi odrasli, kako i gde žive, u kakvog čoveka ili ženu su stasali i da li su uspeli ostvariti svoje životne snove, ono o čemu su maštali pri koncu prologa iz 60-ih godina.

Završetak jetnog leta 60-i-neke nije setan i pomalo tužan samo zbog toga što se jedan period života klinaca završio (da se ne lažemo, stariji gledaoci će biti pomalo tužni jer će se prisećati svog detinjstva) već i zato što neki likovi koje gledamo nikada nisu sasvim odrasli i uspeli da ostvare svoje snove (tragično preminuli mladi glumac Jonathan Brandis). Ipak, ono što vidimo je veoma bajkovito a to je da drugarstvo uvek pobeđuje, da se data reč zauvek drži i da se staro društvo bespogovorno okuplja na samo jedan telefonski poziv iz zavičaja. Svi drugari nakon poziva istog trena napuštaju svoje unosne poslove, dominantne veze i skladne brakove i iz istih stopa se upućuju u svoje rodno mesto koje, baš poput većine malih mestašca - polako ali sigurno odumire. Drugi segment je na momente prilično razvučen, čini mi se i preterano, što će verujem biti i najveća kritika mlađih naraštaja koji će gledanju ovog filma pristupiti nakon ili usled gledanja/pojavljivanja nove verzije. Ipak, dve priče su odlično isprepletene, naizmenično nam otkrivajući sve bitnije detalje, dešasvanja su natenane ispričana a pripovedački pečat Stephena Kinga je izuzetno primetan.

Međutim, iznenađenjima nema mesta jer, kao što sam već rekao, malo ko nije upoznat o čemu se ovde radi. Upravo iz tog razloga pojavljivanja jezivog klovna više nisu uvek onoliko strašna koliko su trebala biti, možda i zbog toga što smo ga već videli mnogo puta tokom prethodnih decenija a verovatno i zato što više nismo 13-godišnjaci. Ipak, i danas se može razumeti zašto je Pennywise strašan, čak i nekome ko ne pati od coulrophobie (zvanično: klovnofobije). Treba reći da je angažovanje Tima Currya za ulogu Pennywisa bio zaista odličan potez jer oblik njegove lobanje i izrazi lica apsolutno odgovaraju karakteru najstrašnijeg i najpodmuklijeg klovna ikada (možda do pojave novog Pennywisea, videćemo). Njegov makeup je idealan, njegove oči su zastrašujuće, njegove „šale” lede krv u žilama ali te jezive iscrtane obrve nisu više toliko strašne jer se mogu videti na svim današnjim starletama i tzv. estradnim ličnostima. Dodatne horor maske i oštrozuba čeljust u nekim scenama samo pojačavaju horor utisak dok su njegove transformacije u drugačije oblike nešto inferiornije u odnosu na inicijalnu pojavu jer su urađene u staromodnim neanimiranim tehnikama.

It 1990 je film rađen za prikazivanje na TV-u (premijeru je gledalo 30 miliona TV gledalaca) pa su samim tim i njegovi tehnički dometi (čitaj: specijalni efekti i kvalitet fotografije) slabiji od tadašnjih bioskopskih standarda. To se najbolje vidi u završnim scenama koje se dešavaju u pećini, kada vidimo neke ne baš uspešno montirane filmske trikove koji datiraju još iz 60-ih godina, ali to donosi i neke benefite: It je film veoma jasnih, šarenih i veselih boja, što predstavlja pravi odmor za oči posle gledanja moderne sivo-plavo-crne horor produkcije. Dalje, glumačka postava je zaista perfektna a kada to kažem pre svega mislim na klince koji su igrali Loser's Club 12-godišnjake. Klinci su svi odreda dobro izabrani, uverljivi, nema glumatanja ili bilo kakve naivnosti, pa slobodno mogu reći da je It 1990 najbolji i najuverljiviji dečiji horor film ikada (barem do pojave It 2017, videćemo). Stariji glumci nisu toliko atraktivni i zanimljivi mada je to i zbog samih dešavanja u koje su smešteni. Iako niko od dotičnih glumaca nije promašen ono što zaista zadivljuje je kako je kasting i ovde perfektno odrađen: osim što nastavljaju karakterne crte mladih likova stariji glumci i fizički liče na klince pa se nije teško uživeti u kompletan film i poverovati da zaista gledamo iste likove nakon 30 godina.

It 1990 može biti pravi primer novim autorima (recimo autoru neuspešnog The Dark Tower) kako se jedna knjiga od skoro 1200 stranica uspešno može pretočiti u (poduži) film. Film, istina, nije baš previše strašan, on poseduje neke naivnosti koje su skoro pa plod dečačke mašte (svi klinci su namah nakon borbe sa Pennywiseom sva dešavanja i tragedije potpuno zaboravili), on poseduje suvišne momente ili nedovoljno kvalitetne efekte ali za prave fanove Stivena Kinga, dečijih horora i odrastanja u Mainu ovo će zaista biti tri časa uživanja, uživanja u filmu koji nije nimalo izgubio tokom svih proteklih decenija.