HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Jeremy Dyson, Andy Nyman

Uloge: Andy Nyman, Martin Freeman, Paul Whitehouse

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt5516328/

Trailer: https://youtu.be/jvng3piq-pU

Pogledajte još: Hereditary (2018)

Ghost Stories je britanski horor film režiran od strane dvojice praktično filmskih debitanata a nastao je na osnovama njihovog istoimenog pozorišnog komada iz 2010. godine. Zaista ne znam kako je ta pozorišna predstava izgledala (čitaj: film me nije toliko dojmio da bih se bacio u dublje istraživanje), koliko je tu novih elemenata a koliko prenesenih i koji članovi ekipe su još eventualno zadržani. Uglavnom, Ghost Stories je pred nama, kritika ga je uglavnom digla u nebesa stavljajući ga na počasno mesto ovogodišnje horor produkcije a ja vam iznosim samo svoj sud.

Već sam naziv filma implicira kako je u pitanju antoligija na temu duhova i to je zaista tačno, makar donekle. U fokusu naše pozornosti je profesor Goodman, specijalista za razotkrivanje lažnih proroka i vodivnjaka, koji uglavnom to čini javno, na pozornicama, u TV programima ili živim prenosima. Film se ne bavi pravnom stranom njegovog posla, koliko bi ga ovakva rabota koštala novaca, sudskih sporova ili tužbi već se fokusira na ono što sledi kada je na vrhuncu popularnosti. Naime, on jedne večeri dobija poziv od Charlesa Camerona, istraživača natprirodnih pojava koji je netragom nestao još 70-ih godina prošlog veka. Obzirom na to da je Cameron izvršio veliki uticaj na samog profesora Goodmana i da je zaslužan za njegovu celokupnu karijeru on odlazi na susret sa sada već oronulim i bolesnim starcem koji živi u kamp prikolici na vetrovitoj britanskoj obali. Razgovor ne prolazi u ugodnom tonu po Goodmana ali mu starac daje tri nerešena slučaja stvarnih paranormalnih događaja koji bi po starcu trebali da naprave prekretnicu u životu i karijeri njegovog zanatskog naslednika.

Tri slučaja koje je Goodman dobio su tri priče koje posmatramo u filmu. Sve tri priče imaju dosta toga zajedničkog: ne traju dugo, uglavnom su klaustrofobične, veoma su mračne, baziraju se na atmosferi, u fokus stavljaju isključivo jednog lika koji se susreće sa paranormalnim stvorenjem i završavaju se iznenada, svojevrsnim „buđenjem”, nikada ne dajući direktan odgovor. Prva priča govori o noćnom čuvaru nekakvog (čini mi se) zapuštenog skladišta, koji u gluvo doba noći u mračnim starim prostorijama ima susret sa (pogađate već) duhom. Atmosfera u ovom segmentu je savršeno jeziva, izuzetno napeta i veoma prepoznatljiva za svakog onog ko se makar jednom okušao na poslu noćnog čuvara. Ambijent je perfektan ali je fotografija suviše mračna, baš kakva bi bila i u realnosti, pa se povremeno malo šta razaznaje na ekranu. Spodoba nije preanimirana što je dobro a i ne vidi se dobro, što je još bolje. Priča se najednom prekida kod svoje kulminacije, kao da se lik u sred košmara odjednom „budi”. Ipak, mislim da je prva priča i najbolja u filmu, možda ne sadržinski ili po originalnosti ali po efektnosti svakako.

Druga priča ne zaostaje mnogo za prvom i bavi se dečakom koji bez vozačke dozvole uzima očev automobil i njime u nekakvoj mračnoj nedođiji udara nešto nečastivo, moguće i devila himself. Dečak beži sa mesta nesreće ali ga jeziva spodoba juri i sustiže koristeći sve svoje sposobnosti, čak i onu da zaustavi automobil. Ovaj segment je takođe napet i vrlo jeziv, iako se dešava i na otvorenom prostoru a ne samo u automobilu karakteriše ga zavidna doza klaustrofobije i dosta podseća na The Hitch-hiker segment iz filma Creepshow 2. Kada napetost postane neizdrživa priča se prekida kao da se klinac „probudio iz ružnog sna”. Treća priča govori o bogatom čoveku čija se supruga nalazi u bolnici na porođaju. U trenucima kada bi ona na svet trebala doneti živo i zdravo čeljade njega u njihovom luksuznom ali neprirodno mračnom domu posećuje pravi kućni duh, nekakva verzija poltergeista. Iako mnogi ističu da je treća priča najbolja meni je bila nešto slabija od prethodne dve a baš kao i te prethodne i ona se završava na vrhuncu, kao da se potencijalni otac „budi” iz ružnog sna.

Iako svaka od pomenutih priča ima i svoj uvod, dakle dolazak Goodmana do osobe koja mu se ispoveda i začetak spontanog razgovora sa njom, sve tri priče su veoma kratke i završavaju se negde na isteku 70-og minuta ovog skoro 100 minuta dugačkog filma. Pitate se šta sledi nakon ovih pričica? Pa, sledi ono što vam sada ne mogu opisati, ne zato što ne umem ili mi nedostaje reči već da vam ne bi kvario užitak i kompletan doživljaj ovog filma, koji nije u ovim gore pomenutim segmentima. Kada budete videli nastavak filma, njegov završetak i finalni preokret Ghost Stories će vam se potencijalno još više svideti ali postoji i velika verovatnoća da ćete prevrnuti očima i uz psovku izgasiti film ne sačekavši ni odjavnu špicu. Moram reći da ovakav koncept filma nije previše iznenađujuć, da sam čak i na ovim stranicama opisao filmove sa sličnom idejom (neću navoditi koji su to filmovi jer ćete odmah shvatiti i fazon Ghost Stories) i da ma koliko nešto slično bilo efektno u ovom filmu nije previše dobro posloženo a ni pametno osmišljeno, ma koliko se razni recezenti trudili da dokažu suprotno.

Jednostavno, film ostavlja brojna pitanja i dileme otvorenim a mnoge stvari deluje nejasno i nakon finalnog preokreta. Ono što nije dilema je da film izgleda zaista odlično, čak i van tri horor segmenta. Ghost Stories izgleda 100%-no britanski, fotografija je perfektna i sumorna, ambijenti su tmurni i depresivni, režija je dobra a gluma kvalitetnija od prosečnog američkog ghost/paranormal filma. Sama radnja povremeno jeste bizarna a kamera kao da to naglašava čudnim kadriranjima, uglavnom na njuške aktera. To nije nimalo slučajno jer je film više bizaran nego prosečno paranormalno ostvarenje moderne produkcije a upravo to i jeste potencijalni kamen spoticanja. Dok će jedni u Ghost Stories videti nešto najsvežije što se pojavilo poslednjih sezona oni drugi će se smatrati prevarenim i poželeće da vrate bespovratno utrošenih 100 minuta.