HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Corrie Greenop

Uloge: Carina Birrell, David Wayman, Cameron Jack

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt3137732/

Trailer: https://youtu.be/gzb9tmBiIPk

Pogledajte još: Devil's Due (2014)

Odmah na početku ove recenzije da razjasnim jednu veoma važnu stvar: u filmu Demon Baby nema nikakve demonske bebe, a ponajmanje nema onakve kakva se vidi na omotu filma. Upravo iz ovog razloga mislim da je filmu najviše štete naneo onaj ko je došao na ideju da prvobitni naziv (Wandering Rose) promeni u bombastičniji i privlačniji, ne pazeći na gledaoce koji će se mahom osećati prevareno. Demon Baby je stoga veoma teško oceniti jer film nije nimalo loš (za određen krug gledalaca će čak biti odličan) ali prevara sa prezentacijom ipak stoji.

Film počinje dosta zanimljivo jer se odvija u vidu prologa. U uvodnim sekvencama vidimo Rose u psihijatrijskoj ustanovi zatvorenog tipa a u daljem toku filma saznajemo šta je prethodilo njenom psihičkom posrtanju. Ispostavlja se da je ključni trigger bio jedan sasvim običan, romantični vikend kada je Rose otputovala sa svojim dečkom na kampovanje. Sve je trebalo da protekne u intimi i romantici kao uvod u brak jer je Rose nedavno ostala u drugom stanju.

Već tokom putovanja do kampa Rose vidi priviđenje tamnokose žene na putu a dotičnu prikazu će videti u još nekoliko navrata. Osim ovog priviđenja veoma je primetno da njena osećanja prema suprugu nisu baš topla i emotivna jer izbegava gotovo svaki fizički kontakt, posebno onaj seksualni. Suprug sa druge strane, više puta pita suprugu da li je sve u redu i kako se oseća; iako ovo gledaoce povremeno smara zamisao autora je da gledaoca ubedi kako je Rose i pre ovih događaja imala nekih problema.

Ovde postoji i jedan problem i to ne tako mali. Gledalac naprosto ne zna kako je Rose pre ovih događaja funkcionisala, kako se ponašala i kakve su joj bile osobine i karakter. Iz ovog razloga je svaki šok kod gledaoca nemoguć; naprosto - gledalac pretpostavlja da Rose nikada nije bila „čitava” i da joj se celog života priviđala „žena u crnom”. Ali, šta je tu je, gledalac prisustvuje intimnom vikendu i gleda šta će se dalje dešavati i kako će sve kulminirati (u ovom trenutku gledalac i dalje očekuje da vidi famoznu demonsku bebu iako stomak trudnice nije vidljiv).

Osim Roseinog nestabilnog psihičkog stanja, priviđenja i konstantnih košmara tu je još jedan „adut” filma u vidu sumnjivog policajca koji je u filmu zadužen za sve delatnosti zakona & reda. Policajac izgleda veoma uvrnuto i ima nisko čelo zločinca a na gledaocima je da saznaju njegovu pravu ulogu u ovom filmu. Mislim da je lik policajca jedan od promašaja filma; lik koji ga igra je apsolutno dobar ali se njegov karakter ni na koji način ne uklapa u ideju, tok, smisao i rezultat samog filma.

A kada se film završi rezultat može biti odličan ili katastrofalan, što zavisi samo od gledaočevih afiniteta. Neophodno je malo zastati i porazmisliti o pogledanom ali bez obzira koliko se trudili nećete doći do sasvim logičnog objašnjenja šta se zapravo dogodilo. Moguće je da se u filmu zaista pojavilo priviđenje koje je iz nekog razloga (zapravo simboličkog) proganjalo Rose, moguće je da Rose nikada nije ni bila normalna a moguće je i da je patila od nekakvog pretporođajnog sindroma.

Svako moža da izabere pozadinu koja njemu odgovara ali lično nikada nisam voleo nedefinisana finala i poruke filma. Ali ono što mi se svidelo u filmu je njegov vizuelni identitet koji je gotovo na granici perfektnog. Od samog početka filma je vidljiva izuzetno oštra i jasna fotografija i odlična kamera. Autor, osim što zna sa kamerom, zna i da stvori vrlo napete i atmosferične scene. Sad, što je proizvod tih scena diskutabilan potpuno je druga stvar i odgovornost scenarista, gde je opet režiser jedan od potpisanih.

Sledeće za pohvalu je ambijent u kome se dešava većina radnje filma. Još jednom se pokazalo da Britanija ima ambijent i prirodne lepote koji po defaultu najviše odgovaraju horor, triler i psihološkim filmovima a kome to nije jasno može da pogleda, recimo, i Demon Baby. Ovaj film je pravo zadovoljstvo gledati ukoliko ste ljubitelj prirode, sumornih krajolika, atmosferičnih pejsaža, šuma, jezera, pustih puteva i usamljenih ljudi okovanih melanholijom kao simbolikom onoga što ih pritiska i okružuje.

Autor je znalački i svesno koristio sve što mu je škotski okoliš na tacni pružio pa film obiluje mnogim kadrovima koji bi bez problema mogli da se nađu kao wallpaperi na ekranima računara. Tu su pejsaži, panorame, snimci iz vazduha i statični snimci koji su prave poslastice za oči. Da nema ovih kadrova ionako kratak film (manje od 70 minuta) bi bio još 10-15minuta kraći. Iako sam mislio da će film ove dužine biti prekratak pronašao sam njegovo trajanje kao idealno; novije horore bi trebalo zakonom ograničiti na jedan čas trajanja jer često ni toliko zanimljivog materijala ne poseduju.

Na stranicama filma se mogu pronaći različiti podaci o budžetu utrošenom za njegovo snimanje, koje je trajalo tri meseca 2013. godine. Lično mislim da je podatak o 17k funti bliži istini od celog miliona jer bi šestocifrena svota dala ubedljiviji CGI ženske prikaze i profesionalniji izgled flashback scena koje izgledaju veoma jeftino i definitivno su najslabiji segment filma. Glumačka postava je iznenađujuće dobra iako nepoznata, što je očekivano od jednog britanskog filma. Muzička podloga je odlična i izuzetno doprinosi filmu.

Možda finalni rezultat nije onakav kakav je trebao da bude i verovatno će većini gledalaca film biti glup ili negledljiv (što se vidi iz trenutne iMDB ocene) dok će ga samo malobrojni oceniti kao masterpiece. Istina je kao i obično negde u sredini ali, bez obzira na neke probleme Demon Baby, on pokazuje da se od ovog autora u budućnosti mogu očekivati i bolji filmovi. Do tada ljubitelji paranormalnih psiholoških horor drama treba da daju šansu ovom filmu.