Sunday, February 14, 2016

The People Under the Stairs (1991)


Režija: Wes Craven
Uloge: Brandon Quintin Adams, Everett McGill, Wendy Robie
Pogledajte još: Shocker (1989)

Ivan Sokolov je predložio film The People Under the Stairs, jedan od manje poznatih Wes Cravenovih horora. Iako postoji pristojan broj fanova ovog filma, njegovih poštovalaca i obožavalaca nikada nisam bio njegov ljubitelj, čak ni u danima „dobrog starog” VHS-a, dakle u doba pre horor hiperprodukcije. Naprosto sam od Cravena uvek očekivao nešto jezivo, nešto poput Freddyja Kruegera, a polukomične dogodovštine mi nisu bile dovoljno „Cravenovske”, bez obzira što su prilično bizarne i uvrnute.


Fool (čudni nadimak klinca koga igra Brandon Quintin Adams) je pametni dečko koji sa svojom porodicom živi u siromašnoj četvrti, u stanu za koji njegova porodica plaća neprimereno visoku kiriju. Njegova majka je teško bolesna od raka, sestra ima decu a brat je u zatvoru pa je izdržavanje porodice palo na nejaka pleća tamnoputog 13-godišnjeg klinca. Na nesreću, jedno naizgled lako rešenje teške situacije dolazi od sestrinog momka Leroya (Ving Rhames): on predlaže da tročlana ekipa u kojoj će biti i Fool provali u kuću njihovog stanodavca i ukrade kolekciju zlatnih novčića koju će zatim unovčiti za pozamašnu svotu zelembaća koja će im rešiti probleme.


Sve bi to bilo lako da su u pitanju obični stanodavci a da je njihova kuća sasvim obična kuća. Već sam prilaz građevini daje do znanja da su na svim prozorima postavljene rešetke a pravo iznenađenje krije se kada naši junaci kroče u unutrašnjost. Kuća je sastavljena od bezbroj prostorija na nekoliko spratova, od vrata koja automatski kontroliše nevidljivi mehanizam, od brojnih klopki i zamki koje nisu uperene samo ka neželjenim posetiocima od spolja već i ka žiteljima kuće koji iz određenih razloga (koje ćete videti u nastavku filma) moraju biti skrivani daleko od svetlosti dana i okoline.


Kada se jednom nađu unutar kuće deluje da izlaska više nema; rešetke su svuda, stakla su neprobojna, struja je u vratima, opasni pas je pušten a gazde se vraćaju. Početna potraga za novčićima veoma brzo se pretvara u potragu za izlazom iz kuće a što ga više budu tražili to će saznavati više tajni koje krije sam objekat ali i njegovi stanovnici. Gazde veoma brzo po povratku otkrivaju da u kući postoje uljezi pa kreće prava igra mačke i miša: oni ne prezaju od upotrebe vatrenog oružja u cilju fizičke likvidacije Foola, Leroya i trećeg kolege jer tajne koje skriva kuća (ispostaviće se generacijama) naprosto ne smeju biti iznešene van granica objekta.


Najveće i najstrožije čuvane tajne kriju se u podrumu kuće a u tom istom podrumu gledalac može očekivati i najhororičnije scene filma. Međutim, The People Under the Stairs nije suviše strašan film i slobodno ga ne morate gledati ukoliko želite čistokrvni horor. Iako postoji dosta scena koje su brutalne i krvave ceo ton filma je nedovoljno ozbiljan pa upravo zbog toga njega ne možemo uzeti za ozbiljno. S druge strane, film nije ni previše komičan i teško da ćete se osmehnuti na bilo koju scenu. Ovako nedefinisan ton filma može biti problem ukoliko niste navikli na čudne i uvrnute filmove ali ukoliko vam on „legne” definitivno da ćete uživati.


Craven potpisuje scenario i režira ovaj film a bilo bi vrlo zanimljivo znati ko ga je i šta ga je motivisalo da to uradi. Iako s početka The People Under the Stairs neodoljivo liči na jedan dečiji film, na neku obrnutu horor verziju Home Alone, on se pretvara u satiru američkog društva gde je odnos između stanodavca i i zakupaca samo obična metafora. Ispod neozbiljne, dečije ljušture film se bavi mnogo ozbiljnijim temama pa treba imati na umu da boja kože likova i njegova pozicija u filmu nikako nisu slučajne. Negde sam pročitao da je Craven iskoristio i modifikovao nekakvu urbanu legendu za potrebe filma ali da li je to istina zaista ne znam.


Najzanimljiviji karakteri u filmu su stanodavci a igraju ih Wendy Robie i Everett McGill koji su „pozajmljeni” iz tada hit (a sada kultnog) serijala Twin Peaks. Wendy i Everet su svoje uloge odigrali maestralno, gotovo oskarovski, ali je pitanje da li ovakvi karakteri leže jednom horor filmu i koja je svrha toga. U pojedinim trenucima ovaj dvojac izgleda gotovo budalasto pa je zbilja teško poverovati da bi dotični uopšte bili u stanju smišljati, organizovati i skrivati sve ono što će se ispostaviti na kraju filma, plus implementirati sve one zezancije i sisteme kojih je njihov dom prepun.


Iako se ponašaju krajnje i (ne)uspešno komično stanodavci su veoma ozbiljne psihopate, pa tako u njihovim osobinama vidimo incest, rasizam, pedofiliju, nasilje, ubistva, kanibalizam, maltretiranje, otmice i još štošta. Neke od ovih osobina su prikazane eksplicitno dok su one druge prisutne samo u naznakama, no, sve je to veoma upitno upravo zbog neozbiljnog karaktera filma. Da li je Craven planirano šarao po žanrovima ili je proizvod naprosto ispao takav kakav je zaista ne znam ali znam da je The People Under the Stairs mestimično komedija, parodija, satira i dečiji film a da ni na jednom polju ne pruža punu satisfakciju gledaocu.


Ono što zbilja moram pohvaliti je scenografija koja je veoma bogata i maštovita pa ako ništa drugo makar zbog nje vredi pogledati film. Svaka prostorija kuće je kvalitetno opremljena a prostorije tavana i podruma sadrže mnogo atraktivnih detalja od kojih su mnogi retro. Uz sve ovo kuća sadrži brojne tunele, prolaze, klapne, pregrade a likovi se svojski trude da objekat unište svojim bežanjem (Fool) i pokušajima likvidacije (gazda u S&M odelu naoružan puškom). Broj prostorija, dužina tunela i veličina podruma nisu proporcionalni spoljnoj veličini kuće a i teško je poverovati da se ništa od dešavanja ne čuje (i nikada nije čulo) izvan zidina.


The People Under the Stairs je snimljen u sasvim prirodnim i jednostavnim bojama, gde je drvo smeđe, krv crvena a sve druge boje odgovarajuće. Ovo prethodno deluje sasvim logično i na prvi pogled bespotrebno napisano ali ukoliko film uporedimo sa novijim ostvarenjima koja su mahom siva i plavičasta (nikako da shvatim koja je svrha toga) primetićemo da je on zapravo jako šaren i vrlo prijatan oku. Gledajući ovaj film shvatio sam koliko sam zapravo sretan što sam odrastao uz horor produkciju 80-ih i početka 90-ih a ne uz današnje digitalne (da ne upotrebim neku težu reč) amaterske poluproizvode.


Craven je za života planirao remake ovog filma (zajedno sa filmovima The Last House on the Left i Shocker) ali se sve završilo remakeom ovog prvog 2009. godine. Neposredno pred Cravenovu smrt objavljeno je da on radi na rebootu The People Under the Stairs u formi serije koja bi se prikazivala na SyFy kanalu ali je sada to pod velikim znakom pitanja. Možda je tako i bolje, imajući u vidu produkcione domete SyFy kanala.

+ dinamičan i nikad dosadan film
+ unutrašnji izgled kuće i scenografija
+ gotovo kompletna glumačka postava
— neprimereno komičan ton filma
— nije dovoljno strašan; nelogičnosti


 Ocena: 6/10






Ukoliko želite da i vaši prijatelji posete naš sajt podelite ga na društvenim mrežama putem sharing dugmića. To vam neće oduzeti previše vremena a doprineće popularnosti sajta.

2 comments:

  1. I ja sam ga juče gledao,nije loš filmčić (al nije ni strašan) al ne žalim tih sat i po

    ReplyDelete
  2. Bolesno ali podnosljivo..nije mi se nesto svideo.

    ReplyDelete