Saturday, April 2, 2016

Southbound (2015)


Režija: Roxanne Benjamin, David Bruckner, Patrick Horvath, Radio Silence
Pogledajte još: Triangle (2009)

Southbound je horor/SF omnibus film sastavljen iz pet priča koje povezuje jedna veoma bitna nit. Priče su međusobno indirektno i hronoški povezane a ispričane na uvek zanimljiv način: završetak jedne se pretapa u početak sledeće priče pa gledac zaista ima utisak da se ceo film dešava tokom jedne paklene noći. Za razliku od većine omnibusa koji svoje priče baziraju na povezanosti likova ili istoj tematici u Southbound je ovakva povezanost minimalna dok se glavna nit - lokacija. Svi likovi u ovom filmu putuju pustinjskim autoputem na jug i svi beže od nečega, bukvalno ili figurativno.


Prva priča nosi naziv The Way Out i prati dva muškarca koji beže od nečega što je nama u tom trenutku nepoznato. Evidentno je da su ova dvojica imala nekakav incident ili okršaj jer svraćaju u drumsku kafanu da se osveže i speru krv sa svojih ozleđenih tela. Na izlasku iz objekta uočavaju (a i mi sa njima) nekoliko lebdećih karakondžula a koja je njihova svrha i odakle dotične potiču ostaje da vidimo u nastavku. Priča sama po sebi nije ništa posebno ali je sasvim zadovoljavajuća za početak jednog omnibusa jer je misteriozna i nepredvidiva. Upoznajemo se sa nemirnom kamerom koja je odlika modernih (čitaj: ojeftinih) horor/SF filmova a ovakav vizuelni stil će nas pratiti do kraja Southbounda.


Druga priča je interesantnija i nosi naziv Siren. Nastavlja se na lokaciju prve priče i prati tri devojke koje svojim hippie Volkswagen kombijem putuju na neku svirku ili koncert. Devojke su ponele sve, instrumente, pivo, krpice, kondome ali, avaj, nisu i rezervnu gumu a prednja desna na kombiju ubrzo puče. Bilo kakve pomoći na pustom drumu nema, signala za mobilni telefon još manje pa cure prihvataju poziv „slučajnih” sredovečnih putnika koji ih pozivaju u svoj dom dok ne svane. Priča u začetku veoma podseća na moderniju varijantu American Gothic ali se onda pretvara u nešto savremenije i očekivanije. Priča je bizarna, na momente šokantna i nelagodna ali ne previše ubedljiva i zadovoljavajuća po gledaoce.


Siren se direktno nadovezuje na The Accident koji se dešava na onom istom obližnjem drumu kojim su gore pomenute devojke putovale. Ne gledajući put već razgovarajući, kucajući SMS poruke i rešavajući ukrštene reči vozač Audija udara osobu koja je u nevolji pokušavala da ga zaustavi. Ne vredi da lomite glavu ko je u ovoj situaciji ispao gluplji i ko je postupio na nerezonskiji način. Uglavnom, vozač poziva hitnu pomoć koja ne može da dođe ali mu preko slušalica diktira kako da pomogne unesrećenom. Ovaj segment će biti omiljen kod većine gledalaca jer je prilično gadan za gledanje, morbidan, napet i poseduje dobre i gnusne specijalne efekte. Plus, odlično je odglumljen od strane povređenog lica u udesu.


Jailbreak se nadovezuje na Nesreću i prati čoveka koji konačno pronalazi svoju sestru za kojom traga već 13 godina. Ono na šta nesrećnik nije računao je da dotična uopšte ne želi da bude pronađena i da je prethodnu deceniju provela u jednoj ne baš sasvim normalnoj društvenoj zajednici. Verovatno najslabiji segment filma koji bi svakako bolje funkcionisao da je nekako mogao da bude pomeren na treću poziciju. Poslednja priča nosi naziv The Way In i u formi je nekakvog home invasion filma. Jedna porodica biva proganjana od strane maskiranih ubica ali situacija nije kao što na prvi pogled izgleda. Priča je zanimljiva, napeta, sadrži dosta pristojnih animacija a povezana je sa uvodnom pričom, što već zaključujete po nazivu.


Jedna veoma bitna nit koja samo na prvi pogled deluje nevažno je DJ čiji glas čujemo između priča i koji sve događaje povezuje u jednu celinu. Glas DJ-u je dao Larry Fessenden (Wendigo, The Last Winter, Beneath) a savetujem vam da pažljivije poslušate njegove reči jer vam mogu dati odgovor na pitanje koji je smisao ove na prvi (a i na drugi pogled) konfuzne priče. Southbound deluje kao omnibus u duhu nekakvih V/H/S-ova ali se ispostavlja da radnja ima dubinu i da tvrdnje autora kako je u pitanju modernija verzija The Twilight Zone imaju osnova. Pomešajte ovu legendarnu seriju, time loop situaciju (recimo kao u Haunter), jedan prosečni moderni horor film i DJ-a (u poslednje vreme se omnibus ne može zamisliti bez DJ-a) i dobićete Southbound.


Nažalost, čak i kada skapirate pozadinu i smisao priče ostaće mnogo toga nejasno a verujem da čak ni autori segmenata nisu imali ništa jasnije na umu pa su svoje priče sklepali sa otvorenim krajevima. Upravo zbog ovoga ukoliko ne nađete satisfakciju u objedinjenom smislu nećete biti zadovoljni nijednim segmentom filma. Tada ćete pronaći film kao nefokusiran, bez upadljivih i dominantnih karaktera, bez zadovoljavajuće razrade likova i njihovih istorija, sa usiljenom šarolikošću priča, napadnom brutalnošću ali i sa suviše predvidljivim završetkom. Lično bih stavio primedbu i oko izgleda filma; ne samo da Southbound izgleda previše indie već njegov ambijent ne odgovara onom kakav je zamišljen od strane autora.


Imao bih filmu još štošta prigovoriti ali tako bih vam otkrio obrte, pozadinu priče i druge detalje koji su krucijalni za uživanje u ovom omnibusu. Kao ljubitelj ovako skrojenih filmova nisam ostao impresioniran viđenim ali bi film trebao pružiti prosečnu zabavu svakom ljubitelju V/H/S i sličnih modernijih filmova sastavljenih iz više priča. S obzirom da su u Southbound prste umešali ljudi odgovorni za ovaj horor hit svaka vizuelna i sadržinska sličnost je sasvim očekivana.

+ dobro skrojen film sastavljen od 5 priča
+ misteriozan, napet i brutalan film
+ specijalni efekti, animacije, predeli
— segmenti sami po sebi nisu uspeli
— kamera; nejasnoće; bez kulminacije


 Ocena: 5/10






Ukoliko želite da i vaši prijatelji posete naš sajt podelite ga na društvenim mrežama putem sharing dugmića. To vam neće oduzeti previše vremena a doprineće popularnosti sajta.

1 comment: