Više o seriji: https://www.imdb.com/title/tt31158589/
Tajlandski filmovi nas u poslednje vreme oduševljavaju, baš kao i njihova kultura, govor i podneblje, a ova serija je još više učvrstila naš stav da ćemo pogledati sve što dolazi iz te zemlje a ima veze sa našim dragim žanrovima... Don't Come Home (u originalu อย่ากลับบ้าน) je Netflixova serija koja se prošlog Halloweena pojavila u vidu 6 epizoda po 45 minuta a po našem mišljenju je najbolja serija koju smo gledali još od čuvene Wednesday...
Preskočićemo podatke o režiserima, scenaristima i producentima, jer vam njihova imena neće ništa značiti i teško ćete ih pročitati, pa ćemo direktno preći na radnju serije: početak prve epizode nas zatiče u automobilu kojim glavna junakinja Varee vozi svoju ćerkicu Min, pod okriljem noći, gotovo pustim putevima... Dok ćerkica spava na zadnjem sedištu gledaoci uviđaju kako je majka emotivno slomljena i tužna a obzirom da uviđamo kako beže od nekoga zaključak o onome što je prethodilo uvodnoj sceni se nameće sam od sebe. Nešto kasnije saznajemo i druge detalje: Varee je sa ćerkicom napustila svog supruga i iz velikog grada se zaputila na periferiju, u kuću u kojoj je odrasla i iz koje je davno otišla... Kada sunce počne da se pomalja na horizontu one stižu: vidimo da je u pitanju vila starije gradnje, sa velikim brojem prostorija na nekoliko nivoa a celo zdanje se nalazi daleko od najbližeg naseljenog mesta, na obroncima šume, skoro potpuno izolovano i dosta udaljeno od najbližih suseda... Ipak, tu će se Varee osećati makar delimično sigurno (Min niko ništa ni ne pita o njenim željama) bez obzira na usamljenost, nepostojanje električne energije (postoji samo stari bučni generator) i činjenicu da u ovom kraju ona gotovo nikoga više ne poznaje... Dok se devojčica pokušava (mahom neuspešno) privići na novi dom i seoski ambijent koji ne uključuje wifi Varee biva ophrvana emocijama i potisnutim sećanjima na detinjstvo koje je provela u ovoj kući a zatim i sećanjima na svoje pokojne roditelje...
Međutim, odmah po dolasku počinju se dešavati stvari koje se mogu svrstati pod paranormalne. Vidimo nekakve senke, čujemo zvuke i primećujemo predmete koji se pomeraju a najveća i najstrašnija neobjašnjiva pojava je jeziva figura izgorele žene koju isključivo vidi mala Min, kada god nestane struje i kada god se u kući pojave mračne senke u uglovima velikih i inače mračnih prostorija... Majka, naravno, sve pripisuje mašti devojčice i uglavnom joj ne veruje ali se sve menja kada devojčica jedne noći – naprosto nestane. Čitav događaj je apsolutno neobjašnjiv jer je devojčica jednostavno isparila iz zatvorene sobe na spratu kuće, ne ostavivši bukvalno nikakve tragove iza sebe... Varee temeljno pretražuje ne samo devojčicinu sobu, i ne celu kuću već i njen okoliš ali ne pronalazi bukvalno nikakav trag! Ona, naravno, alarmira lokalnu policiju koja započinje svoju istragu, ali i pokušava sama doći do nekih zaključaka i tragova. Reklo bi se da bi iščitavanje starog dnevnika moglo biti dobro za početak, baš kao i prekopavanje po starim stvarima koji će je vratiti direktno u prošlost... Otkrivanje porodičnih tajni, od kojih za neke nije ni znala dok je one druge potisnula duboko u sebe, kao i kontaktiranje sa određenim osobama, mogle bi biti dobar pravac za pronalaženje nesrećne i netragom nestale devojčice. Problem po majku (a potencijalno zadovoljstvo po gledaoce serije) je što će se svaka epizoda završavati velikim nelagodama, neobjašnjivim misterijama i neodgovorenim pitanjima...
Don't Come Home sporo gradi napetost i emocionalno tešku atmosferu što nekim posmatračima može zasmetati. Takođe, određeni gledaoci (čak mislimo da će u pitanju biti većina) mogu biti zavarani nakon odgledane prve epizode jer će imati utisak kako je u pitanju natprirodna serija savremenog zapadnog (čitaj: američkog) stila, sa agresivnim animiranim entitetima koji jumpscaruju iz svakog mračnog ćoška... Iako serija poseduje ovakve kadrove, pogotovo u prvoj epizodi, sve se menja sa početkom druge, a onda vidimo zaokret i na početku treće! Don't Come Home predstavlja veoma uspešan miks žanrova gde čak po epizodama možemo odvojiti dominantne elemente horora, naučne fantastike, misterije, krimi trilera... Ono što je za pohvalu je što su svi pomenuti žanrovi izuzetno dobro uklopljeni u jednu vizuelno mračnu i simboličnu celinu koju će moći posmatrati čak i oni gledaoci koji nisu vični pojednim žanrovima koje ovde primećujemo (tu pre svega mislimo na naučnu fantastiku). Ali, opravo zbog ovakve koncepcije, zbog šaranja po pravcima i stilovima serija je veoma nepredvidiva i intrigantna, na momente čak i uzbudljiva bez obzira što je mahom sporijeg tempa. Dešavanja u velikoj i mračnoj kući karakteriše setna i depresivna atmosfera koja po padanju noći postaje prilično jeziva jer autor itekako zna da koristi vizuelne i zvučne efekte koji pojačavaju osećaj nelagode.
A onda je tu i priča, i to kakva. Naizgled (makar sudeći po prvoj epizodi) jednostavna naracija u narednim epizodama dobija niz neočekivanih preokreta i pretvara se u nešto potpuno neočekivano, apsurdno i vrlo šokantno. Niz neverovatnih obrta, povezanih sa paradoksima i vremenskim petljama mogu biti konfuzni i suviše kompleksni za pojedine gledaoce ali definitivno će predstavljati pravu poslasticu za one nešto iskusnije koji će celu priču koju gledamo u Don't Come Home oceniti kao veoma dobru zagonetku na bazi Catch-22. Element putovanja kroz vreme ovde najviše šokira ali i udaljava seriju od ustaljenih horor obrazaca koje godinama gledamo u hororima sa duhovima i zaposednutim kućama. Upravo zbog ovoga serija deluje veoma sveže, originalno i mnogo potentnije od američkih pandana a zbog njene uspešnosti i gledanosti možda dočekamo i zapadni remake... Jedina prepreka koja može stajati kao brana nekoj budućoj američkoj “reimaginaciji” ove serije je što ona, za razliku od klasičnog američkog ghost horora, zahteva upotrebu sivih ćelija, pogotovo u završnici. Ovo depresivno i melanholično putovanje kroz vreme može ozbiljno opteretiti moždanu opnu posmatrača ali, svakako, upravo zbog kompleksne priče prepune neočekivanih preokreta serija je veoma pogodna i za višestruka gledanja, gde ćete u reprizi otkriti nove detalje koji su vam prvobitno promakli.
Ne bi bilo pošteno preskočiti finale serije, iako, naravno, nećemo otkrivati nikakve spoilere. Na samom završetku se na opšte iznenađenje gomila kockica razbacanih svuda po staroj tajlandskoj kući savršeno dobro sklapaju u jednu potresnu celinu. Iako je delovalo da će završetak ostati otvoren i nejasan, pa da svako pohvata konce kako zna, može i ume, autori su na savršen način zaokružili i zatvorili celu priču, „časteći” posmatrače brutalnim i srceparajućim kadrovima od kojih će im zastati knedla u grlu a potencijalno i zasuziti oči. U finalu se spajaju sve narativne linije iz svih vremenskih perioda i pojašnjavaju sve misterije koje se vuku još sa početka prve epizode. Ovakav završetak serije treba posebno pohvaliti iako ovako zatvorena znači da nikada nećemo dobiti drugu sezonu... Što se tiče lokacija većina radnje se dešava u već pomenutoj velikoj staroj kući koja se nalazi podno šume, daleko od najbližeg grada. Da bi se razbila monotonija deo dešavanja je prebačen u urbane predele i to onda kada pratimo trudnu policajku Fah i njenu istragu nestale devojčice ali i njene privatne odnose sa kolegama, nadređenima i ocem svog deteta. Fah u početku ne pridaje značaja slučaju, sumnjajući u psihu emotivno skrušene i naizgled nestabilne Varee, ali kako vreme prolazi pronalazi sve više razloga da stane na njenu stranu, toliko čvrsto da će je ovaj slučaj potpuno promeniti, otvoriti joj oči i napraviti ogromne promene u životu nakon kojih definitivno neće biti ista.
Ovaj aspekt priče ocenjujemo pozitivno ali u njemu prepoznajemo i savremene feminističke elemente kao i diskutabilne poruke. Muški likovi su gotovo svi odreda negativci, ljigavci, slabići ili nasilnici ali pojedinci koji su dobroćudni i pozitivni, uvek pri ruci i spremni da pomognu ne dobijaju pažnju ženskog roda a o nečem krupnijem nema ni govora (policajkin mladi kolega koji gaji emocije prema njoj iako je ona trudna sa drugim). Sa druge strane, žene su mahom pozitivne, skoro sve trpe nasilje muževa ili nadređenih muškaraca pa su zbog toga prinuđene da odgajaju decu potpuno same i da samostalno vode svoju karijeru... Takođe, iritiralo nas je i to što policajka svoj trudnički stomak nosi pomalo teatralno, uvek se držeći za njega dok hoda, seda ili ustaje, kao da samo što se nije porodila (a do tog čina joj je ostalo još nekoliko meseci). Zbog ovakve odluke autora njen trudnički stomak je uvek u fokusu (a tu su i redovne mučnine i povraćanje), uvek zauzima centralno mesto i u nekim scenama skreće pažnju sa daleko važnijih stvari. Viđali smo trudnice u životu (pa i u serijama) ali cenimo da jedna koja je ovako ograničena svojim stanjem nikako ne bi bila u stanju naprezati se i savesno raditi svoj svakodnevni policijski terenski posao. Benefit od ovakvog „feminističkog” pristupa je to što su glumice u ovoj seriji pružile kudikamo bolju glumu od svojih muških kolega...
Kao najupečatljivija se nameće Woranuch BhiromBhakdi u ulozi Varee a odmah za njom i Pitchapa Phanthumchinda u ulozi trudne policajke Fah. Zbog njih dve serija deluje vrhunski, uverljivo i emotivno a tik za njima je i značaj Cindy Bishop koju gledamo u ulozi Vareene majke. Sve one deluju veoma realno, živeći svoje živote i svaka čineći svoje greške, ali će im se složeni životi i još složeniji karakteri susresti u jednoj vremenskoj tački, bez obzira što i ne žive u istim periodima... Zaključak koji se nameće samo po sebi je da dajemo apsolutnu preporuku za Don't Come Home ali budite spremni za veoma ambicioznu i nestandardnu priču o duhovima i zaposednutim objektima... Budite spremni i za veoma uspešan izlazak paranormalnog ostvarenja u neke druge žanrove a u tome će vam pomoći snažni ženski likovi. Ograničeni format od šest ne previše dugih epizoda će doprineti da seriju odgledate u jednom dahu i uživate u narativno složenom ali nezaboravnom i uzbudljivom iskustvu...
0 comments:
Post a Comment