HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Scott Derrickson

Konačno dočekasmo sequel jednog od poznatijih horor naslova poslednje decenije i film koji ni sam Scott Derrickson navodno nije planirao snimiti. Iako je priča u prvencu zaokružena i finalizirana Derrickson se nakon poziva Joa Hilla (Stephen Kingov sin i pisac priče po kojoj je nastao original) predomislio a nesumnjivo da su tome doprineli i „višemilionski motivirajući pozivi“ iz Blumhousea... Bilo kako bilo – Black Phone 2 je pred nama na radost milionske baze fanova ali stvari nisu sasvim dobre...

Kada bismo žurili da tetki odnesemo lek smandrljali bi ovu recenziju u sledećoj rečenici: Black Phone 2 predstavlja neubedljivi, nabrzinu odrađeni i prilično bespotrebni miks A Nightmare on Elm Street i Sinister, namenjen isključivo tvrdokornim fanovima prvenca a koji od horor filmova ne traže previše. Zaplet filma je otprilike ovakav: 1982. godine, četiri godine nakon dešavanja iz prethodnika, Finney i Gwen pokušavaju da nastave sa svojim životima, trudeći se da zaborave Grabbera, podrum i sve one događaje koje bi malo ko preživeo. Naravno, od toga nema ništa: sećanja naviru gotovo svakodnevno, sputavajući ih da bezbrižno preživljavaju školske dane, a stvari se dodatno pogoršavaju kada Finney počne da čuje zvonjavu iz (gotovo redovno pokvarenih i najčešće crnih) telefona a Gwen da doživljava jezive vizije tokom sna. U tim košmarima joj se redovno javljaju trojica iskasapljenih klinaca koji je nesumnjivo dozivaju da dođe u snežni hrišćanski kamp za decu kako bi istražila njihovu tragičnu sudbinu. Stvari postaju još zanimljivije kada saznamo da je i Finneyova i Gwenina upokojena majka svojevremeno radila u pomenutom kampu kao vaspitač pa sve dobija još potresniju, emotivniju i dublju crtu. Ili bi makar trebalo... Naši junaci odlaze put kampa, društvo će im praviti još jedan tinejdžer koji je zaljubljen u Gwen, a kada pristignu u zavejani kamp i upoznaju se sa malobrojnim osobljem zaključiće da je u njemu prisutan i – Grabber, lično & personalno, doduše u malo „izmenjenoj“ formi...

Za snimanje ovog nastavka je navodno bila ključna Hillova rečenica „telefon zvoni, Finney se javlja a sa druge strane žice je Grabber koji zove direktno iz pakla“, nakon koje je Derrickson promenio svoj stav i prionuo na snimanje Black Phone 2. I zaista, u ovom filmu Grabber ne postoji u fizičkom, ovozemaljskom obliku, što je i logično imajući u vidu završetak prethodnika, već se nalazi isključivo u košmarima te iz njih pokušava nauditi našim junacima. On uglavnom atakuje na Gwen, nanoseći joj telesne povrede u snovima koje ova prenosi u realnost, u starom dobrom duhu Freddyja Kruegera. Poređenje sa starim harizmatičnim negativcem je ovde zaista neminovno jer deluje da „pozajmljene“ elemente iz čuvenog horor serijala autori Black Phone 2 nisu ni pokušavali sakriti. Nažalost po njih, u pomenutom aspektu primećujemo dosta manjkavosti, površnosti, neubedljivosti i pomanjkanja pravila, pa tako umesto sasvim logičnog pokušaja da se monstrum iz snova uvuče u realnost i tu mu se presudi ovde imamo pokušaje da se u zaleđenom jezeru pronađu njegove prve žrtve čime bi se oslabila njegova snaga u „snovima“. Određene scene nedvojbeno podsećaju na A Nightmare on Elm Street (ispečena ruka i levitiranje klinke u vazduhu) u tolikoj meri da ne želimo misliti kako je u pitanju ništa drugo sem omaža legendi iz 1984 godine. Dobrodošla originalnost je da Grabbera u ovom filmu mogu da vide isključivo Finney i Gwen dok on može svima da nanese smrtonosne povrede u realnosti, čak i onima koji ga ne vide.

Drugom neoriginalnom aspektu filma mnogo manje zameramo jer je to svojevrsni trademark Scotta Derricksona koji je svojevremeno digao Sinister u horor visine. Black Phone 2 je prilično filovan Gweninim košmarima koji su prepuni izuzetno morbidnih kadrova ali i dodatno „začinjeni“ nekakvim retro zrnastim filterom i osećajem da su snimljeni nekom starom analognom kamerom, što definitivno stvara umnogome jeziviji utisak. Iako Gwen i Finney ovde gotovo podjednako učestvuju u radnji filma ipak je Gwen značajnija po centralnu priču a pred nju je i bio stavljen teži glumački zadatak. Ona je ovde pokretač svega, ima ključne vizionarske košmare, teže emocionalne i psihološke terete ali i mogućnost da se bori sa samim Grabberom. Ostali su tu samo da pripomognu, na sred zaleđenog jezera i u sred snegom okovanog ambijenta. Ovo poslednje svakako pohvaljujemo jer je film premeštanjem u drugačiji ambijent svakako dobio na originalnosti a zavejani kamp definitivno doprinosi osećaju izolovanosti i klaustrofobije. Ovaj ambijent do maksimuma koriste autori filma servirajući nam jedan od najefektnijih kontrasta u svetu horor filma – jarko crvenu krv na zaslepljujuće belom snegu. U kasnijem toku filma ide se čak i dalje, u vizijama brutalno mrcvareći nesrećnu mrtvu decu ali i igrajući se snegom, mećavom, mrakom i senkama oko zavejanih objekata u kampu.

Film uglavnom pati od previše (često banalne) priče o prošlosti čime se žele pojačati nedovoljno uverljive motivacije glavnih likova ali i pojasniti zašto gledamo to što gledamo (za one gledaoce koji nisu gledali prvenac ili su ga zaboravili). Black Phone 2 apsolutno nije pogodan za novoukrcane gledaoce i gledanje prethodnika je definitivno potrebno za razumevanje onoga što se dešava na ekranu. Nije nam se dopalo to što je film prilično dosadnjikav i razvučen, pogotovo tokom prvog časa, oslanjajući se mnogo puta na potpuno istu stvar: gotovo tokom cele prve polovine filma jedina stvar kojom autori pokušavaju da uplaše gledaoca je zvonjava telefona i razgovor sa pokojnim klincima, što u kasnijem toku već počinje da iritira. Ukupno posmatrajući Black Phone 2 poseduje jezivu atmosferu i naznake nečeg uznemirujućeg ali na vizuelnom polju nam ne donosi nijedan ultra brutalni ili jezivi kadar koji će nas preplašiti ili nam makar ostati u sećanju. Grabber i dalje poseduje jezivu masku ali se pojavljuje suviše malo, tek u nekoliko navrata, te se potpuno bespotrebno trudi biti još jeziviji kidajući njene delove i komade sopstvenog lica. Uz sve to, tokom gledanja filma nismo ni bili sasvim sigurni da li se iza maske zaista krije Ethan Hawke! Njegova faca se ne vidi ni za trenutak (neki gledaoci se kunu u majku da su u očima iza maske zaista prepoznali Ethanov pogled) a ukoliko je iza maske zaista bio on – ovo su mu bile najlakše zarađene pare u karijeri.

Najjači utisak nakon gledanja Black Phone 2 nije to što je on promenio žanr, pa je iz nešto realnije i potresnije horor drame u potpunosti prešao na paranormalno polje, već to što sve u njemu deluje kao da je urađeno suviše rutinski, samo da se odradi posao i uzme lova. Nijedno ponašanje nijednog lika na ekranu neće vam biti do kraja uverljivo (naprimer otac alkoholičar), nijedna motivacija nije ubedljiva, nijedna sitnica koja je prikazana nema značaja (famozne karte) a određeni pojedinci ne opravdavaju svoje postojanje u viđenim dešavanjima (Mustang). Dijalozi često deluju sklepani, otprilile isto tako izgledaju i horor scene a Grabber je samo senka onog starog negativca. Uz sve to, sama priča deluje kao miks poznatih filmova koji je nabrzinu sklepao nekakav AI (A Nightmare on Elm Street u snežnom Friday the 13th okruženju, sa Sinister pa čak i Stranger Things elementima jer Gwen u snovima poseduje supermoći poput, naprimer, Eleven). Iako nismo bili fanovi prvenca i svojevremeno smo ga nagradili ispodprosečnom ocenom sequel ocenjujemo još nižom, tvrdoglavo tvrdeći da nije problem u pravcu kojim je film otišao već njegova izvedba.

+ zavejani i vrlo klaustrofobični ambijent kampa
+ Madeleine McGraw; analogni kadrovi košmara
— uglavnom gledamo repetitivne horor kadrove
— neuverljiva ponašanja, dijalozi, istorijati, sitnice
— „pozajmice” iz više drugih filmova; slab Grabber