HOROR FILMOVI (I SF)

I tako, nakon dužeg čekanja, koje smo prekratili opisima prethodnih delova Wrong Turn serijala, red je došao i na novi, rebootovani Wrong Turn, jedan od najiščekivanijih horor naslova s početka 2021. godine. Kao što verovatno dobro znate, u pitanju je film koji nema (skoro) ništa zajedničko s prethodnim nastavcima osim početne ideje o pogrešnom skretanju u nedođiji i predstavlja polaznu osnovu za neki novi serijal(čić), ili makar trilogiju, koja će možda biti a možda i neće...

Tokom snimanja i postprodukcije Wrong Turn 2021 je nosio radni naziv Wrong Turn: The Foundation, što je potpuno bespotrebno i bezobrazno skraćeno na naziv originalnog filma (o toj problematici više u kasnijem delu opisa) a režiserska palica je dodeljena Mike P. Nelsonu (Summer School, The Domestics). Ipak, ime koje je potencijalnim gledaocima obećavalo kvalitetan film je Alan B. McElroy, lik koji je napisao Halloween 4: The Return of Michael Myers ali i originalni Wrong Turn iz 2003. godine, nedvojbeno najkvalitetniji film u celom serijalu. Neću da vas lažem i držim u neizvesnosti: iako nisam (pre)veliki Wrong Turn fan, iako potpuno sniženih očekivanja, svestan sveopšteg hypa i trenda da se horor filmovi snimaju zarade radi a ne kvaliteta ili ugleda serijala, ali i svestan da je dosadašnji Wrong Turn serijal dospeo u ćorsokak (kao što su to očigledno bili svesni i autori čim su nas počastili prethodnim rebootovanjem) nikako nisam zadovoljan viđenim u ovom najnovijem Wrong Turn rebootu. Film je problematičan sa koje god strane ga posmatrali, i sa koje god pozicije, bilo kao ničim izazvani slučajni gledalac a još više kao fan Wrong Turn serijala... U ovom opisu ću pokušati objasniti zašto mi se film nije previše dopao a obzirom da to nije moguće bez otkrivanja detalja koji mogu pokvariti uživanje onim gledaocima koji još uvek nisu pogledali ovaj film od sada pa nadalje budite upozoreni na – SPOILER ALERT! Pa zato, ko je pogledao film neka nastavi sa čitanjem mojih utisaka, dok oni drugi neka pogledaju najnoviji Wrong Turn, saberu utiske i tek onda prionu na ovu recenziju...

Wrong Turn počinje kadrovima vremešnog sedog gospodina, što je malo iznenađenje, budući da smo u dosadašnjim nastavcima uglavnom navikli da gledamo prsate silikonske lepotice pozajmljene iz nekih drugih adult žanrova kako svojim grudima krase otvaranje nekog Wrong Turn sequela i figuriraju kao meso za inicijalno kasapljenje. Ovoga puta toga nema, jer nam film odmah na samom početku jasno stavlja do znanja kako je u pitanju ozbiljno filmsko ostvarenje, lišeno bilo kakvog humora, sprdnje ili eventualne parodije. Uglavnom, gospodin kojeg posmatramo je Scott, i on je otac jedne devojke koju ćemo videti nešto kasnije, a odmah doznajemo i da je ta njegova ćerka nestala, skupa sa svojim prijateljima. Ovakav stil pripovedanja, gde već na samom početku doznajemo sudbinu likova a zatim u vidu prologa gledamo odmotavanje dešavanja iz prošlosti, se neće svideti nekim gledaocima ali lično ne stavljam zamerku na ovakvo odmotavanje radnje, jer se dve vremenske niti priče u jednom trenutku filma susreću i od tada sve teče hronološki. Nakon Scottovog početka potrage za ćerkom posmatramo njene ranije aktivnosti, dakle odlazak u šumu dotične Jen, njenog momka Dariusa (interracial par), Mille i Adama (takođe ljubavni par) te Garyja i Luisa (takođe ljubavni par ali gej opredeljenja). Omladina odseda u motelu jednog gradića u Virdžiniji, čisto da bi iza sebe ostavili neke tragove, zatim se vesele u lokalnom kafiću kao da im je to poslednje veče (većini će to zaista i biti poslednje veče) a zatim se već koliko sledećeg jutra svi upućuju u lokalnu šumu planinarenja radi, iliti po naški -  zbog svekolikog hajkinga.

Ovaj uvod (ili bolje rečeno uvod uvoda), dakle deo filma koji se dešava u koliko-toliko urbanoj sredini nije predugačak. Lično ne volim ovakva uvođenja u priču, i više mi gode filmovi gde ekipa odmah kreće u svoju šumsku avanturu, ali kompletna koncepcija filma i ukupni tok radnje su zahtevali da sve bude upravo ovako osmišljeno i upakovano, pa eto. Ono što može zasmetati je što se uvod filma, i to ne samo ovaj koji se dešava u gradiću već i onaj u šumi, gotovo u potpunosti sastoji od brojnih klišea koje smo videli hiljadama puta. Znate ono: u lokalnoj kafani naše junake meštani ne dočekuju gostoljubivo, među klincima postoji jedan drčan zbog kojeg se odmah ulazi u sukob sa pojedinim meštanima koji klince upozoravaju na nešto u šumi ali ne govore izričito šta, odmah im se oko motela vrzmaju neke senke, gledamo scene seksa koje su ipak mnogo prirodnije nego u nekim kasnijim Wrong Turn nastavcima (srećom, autori nisu imali toliko hrabrosti da nam prikažu noćne aktivnosti Garyja i Luisa), a tu su i neki uvrnuti likovi koji našim gradskim junacima deluju potpuno normalno (dve devojčice koje prodaju suvenire) iako mi već tada dobro znamo da oni to nisu, i da će u nastavku filma imati neku mnogo značajniju ulogu na suprotnoj strani. Uvod filma zaista ne sadrži ništa originalno, čak delimično i vređa gledaoca servirajući mu scene koje odavno zna napamet. Ovo možda i ne bi bila velika zamerka kod nekog skromnijeg i nepretencioznijeg horor filma ali jednom (potencijalnom) horor hitu i rebootu jedne horor legende, dakle filmu koji bi trebao ostati upamćen, to jednostavno moramo zameriti.

Kada ekipa ode u šumu i počne da hajkinguje klišei se nastavljaju kao na pokretnoj traci pa je glavni utisak da se originalne sekunde ne mogu videti sve do središnjice Wrong Turn 2021. Istina, po ovom elementu ovogodišnji Wrong Turn liči na originalni iz 2003. godine, jer je i on vrveo od brojnih elemenata pozajmljenih iz drugih horor filmova, ali u novom to nije urađeno na zanimljiv način, niti su klišei ubačeni kao potencijalni omaž brojnim horor filmovima. Ovde usiljen silazak sa planinarske staze deluje suviše očigledan, baš kao što je potpuno očekivan i iznenadni nestanak signala mobilnih telefona, očekivani su i brojni sukobi u ekipi odmah nakon shvatanja da su se izgubili u šumetini a da ubrzo pada mrak, sve je mahom previše očekivano i lišeno duha, jedino što nije očekivano je da će prva nesreća koja će snaći naše junake biti tako neuverljiva... Naime, nikakva tajna za gledaoce nije da klinci u šumi nisu sami, i da je kompletna šuma pokrivena raznoraznim zamkama koje su namenjene hvatanju i ubijanju svih živih bića koja se nađu u šumi, bila ona na dve ili četiri noge. E upravo od prve zamke stradava prvi član ekipe, Gary, i to naočigled svog dečka. Ono što u ovom trenutku upada u oči je da gej zajednica neće biti najsrećnija zbog činjenice da njihov predstavnik nije uspeo sastaviti ni 15 minuta na ekranu, dakle, zadesila ga je sudbina tamnoputih klinaca za koje se nekada pričalo da prvi u slasherima ginu. Naravno, neko je morao prvi stradati a dotična dva dečka su svakako bili najslabiji likovi u dotadašnjem toku filma.

Evo koji problemi se tada daju primetiti : već kod prvog ubistva vidimo da - a) ono nije fizički izvodljivo (pogledajte predmet tj. balvan, njegovu širinu, visinu padine niz koju se kotrlja i rastinje koje se nalazi na putu predmeta koji se obrušio na žrtvu), b) vidimo specijalne efekte koji su poprilično retro ali nedovoljno brutalni, što je još jedan otklon od starih Wrong Turn filmova, kojima je brutalnost bio svojevrsni trademark, i c) vidimo da je kompletna šuma bukvalno preplavljena famoznim zamkama. Ovo poslednje deluje dosta nerealno, budući da gledalac ima utisak da je bukvalno svaki pedalj šumetine koja se prostire hiljadama kvadratnih milja prekriven nekom zamkom, prekrivenom rupom, zategnutom žicom, ubistvenim šiljcima, padajućim, gnječećim, plutajućim i ko zna još kakvim skalamerijama koje svakog trena mogu brutalno ubiti onoga ko napravi samo jedan pogrešan korak. Ovako veliki broj zamki bi malo ko uspeo da iskontroliše jer, naprosto, ne bi bio u stanju da popamti gde se koja nalazi. U sličaju ovolikog broja zamki čak ni detaljan popis istih (kao što se to radilo u filmu Hunter Hunter – čiji opis uskoro sledi) ne bi bio od koristi, a da ne napominjemo da nema živuljke koja bi poživela nekoliko dana a da ne zaglavi neku skalameriju oko sebe ili ne upadne u neku rupetinu. No, veoma brzo vidimo i bića koja su osmislila, napravila i održavaju sve ove zamke, dakle upoznajemo spodobe koje su krive za smrt svih onih koji se drznu prići ovom delu šume...

Kao što ste već sigurno čuli u ovom Wrong Turn filmu priča je rebootovana, dakle krenulo se od nekog novog početka (treći, jubilarni put) a odlučeno je da film ne sadrži verovatno najprepoznatljiviji element serijala – njegove mutirane aktere. U ovom filmu nema Three Fingera, Saw Tootha i One Eyea, što će veoma razočarati fanove serijala, a umesto njih implementirani su drugi „negativci”, tačnije čitav buljuk njih. Na sredini filma susrećemo se sa The Foundation, bizarnom zajednicom ljudi koja već vekovima živi izolovana u šumi, daleko od bilo kakve civilizacije i uticaja modernog društva i tehnologija. Ova zajednica se pokušava vratiti prirodi, živeći po nekim svojim pravilima, koliko god je moguće. Oni se hrane isključivo onim što ulove i ne mešaju se sa ljudima iz urbanih delova, što je već samo po sebi problem ukoliko bismo film posmatrali ozbiljno, jer bi zbog male brojnosti ove komune a međusobnog rasplođavanja dolazilo do problema sa budućim naraštajima. The Foundation ima neke svoje interne zakone (koje su prekršili naši junaci pa sada moraju odgovarati) a meštani iz okolnih urbanih sredina ignorišu postojanje ove grupe iako u kasnijem toku filma saznajemo da su brojni ljudi nestali ili su ranjeni u ovom delu šume, što je poseban nonsense. Mislim da je postavkom u kojoj The Foundation egzistira veoma blizu urbanih sredina narušena uverljivost filma, i da bi mnogo bolje bilo da se ekipa smestila hiljadama milja dalje. Istina, time bi se stvorila prepreka u kontaktu klinaca i ove grupe ljudi, ali sam se jednsostavno teško uživljavao u činjenicu kako određena grupa ljudi (i to u vatrenim oružjem naoružanoj Americi) s vremena na vreme otme ili ubije nekog Amerikanca a niko ne reaguje.

Da se vratimo korak unazad, u šumu i postavljene zamke... Šumski ljudi osim što postavljaju i kontrolišu brojne zamke kreću se isključivo nečujno ili super brzo. Nijedan klinac ne može da vidi člana The Foundation ukoliko malo sporije trepne: iako šumski ljudi svi odreda nose na glavi maske od lobanja životinja imaju savršeno dobar pregled situacije i perfektno ciljaju sve rupčage koje su iskopali i dobro ih zamaskirali te se sakrivaju u njih za delić sekunde. Ovi kadrovi se ponavljaju više puta kako se bliži kulminacija prvog dela filma, što zna da iritira. Uz to, ovi domoroci su ogrnuti lišćem, kožama i drugim elementima koji im po njihovim rečima omogućavaju lakši lov, međutim, njihovo kretanje je nečujno, tačnije – lišće, kože i granje kojim su ogrnuti ne proizvode nikakakav zvuk kada se šunjaju kroz isto takvo žbunje i rastinje. Isto tako, ni noge im ne proizvode nikakav zvuk kada gaze po suvom lišću što je najblaže rečeno neralno, i to vam mogu potvrditi iz prve ruke: najobičniji jež u šumi svojim koracima proizvodi sasvim jasne zvukove koji mogu pristojno preplašiti jednog vojnika na straži. A kao da to nije dovoljno tu je i iritirajući utisak da su ovi domoroci bukvalno na svakom koraku i da od njih bukvalno nema spasa (što bi se reklo – njima zamke nisu ni bile potrebne): oni su i na drvetu i u rupi, i na steni i u šatoru (i niko ih ni tu nije čuo, dok su krali mobilne telefone). Doduše, i klinci se iritirajuće ponašaju jer se prepiru i galame u sred mirne šume i iako znaju da su progonjeni od strane brojčano neodređene ali definitivno ubistvenije grupe neprijatelja.

Nakon susreta preostalih klinaca i brojčano nadmoćnijih članova The Foundation radnja filma se seli u kamp ovih domorodaca. U kampu doznajemo neke detalje o životu ovih ljudi ali suviše malo, reklo bi se. Ovaj segment filma je izuzetno kratak, zbrzan i nedorađen, jer naprosto fali još detalja o načinu života u ovoj komuni, fali elemenata koji sigurno zanimaju dobar deo gledalaca, kao što fali i prikaza nekih likova iz ove komune. Imamo priliku videti samo harizmatičnog vođu (koji likom neodoljivo podseća na Brucea Campbella) i dve curice, te dva-tri ovlaš prikazana sporedna lika, što je suviše malo da bismo se uživeli u život, red i zakone koji vladaju u ovoj zajednici. Problem je što se nakon narednog prikaza istrage gospodina Scotta radnja opet vraća u logor ali gledalac ima utisak da je prošlo suviše mnogo vremena koje nismo videli niti smo obavešteni o vremenskom protoku. Dosta stvari se promenilo u logoru, neke stvari su se definitivno izdešavale a mi to nismo videli, neki planovi su se kovali, neke odluke su donešene, neka prijateljstva su ojačala a neki karakteri su se potpuno promenili, što na vremenskoj distanci od 5 filmskih minuta ne deluje nimalo uverljivo. Utiska sam kao da je ovde dobar deo scena izbačen, možda jer je ionako dugačak film (gotovo dva časa) pretio da postane još duži. Iako nisam fan ovog Wrong Turn rebooota mišljenja sam da bi u formi mini serije svakako bolje funkcionisao. Životu u komuni je nedostajalo još minimum sat vremena da kompletan utisak bude uverljiviji, da neki preokreti budu neočekivaniji, neke odluke šokantnije, neka prijateljstva jača a nečije sudbine potresnije.

Film se nekako suviše brzo razrešava i raspetljava, samo da bi ostavio prostora za finalne preokrete koji su svakako jak adut ovog filma. Finalni preokreti nisu očekivani, pogotovo mi se onaj u kujni svideo, ali ostavljaju i otvoreni završetak, što je moderni standard od kojeg jedan film koji pretenduje da bude hit jednostavno nije mogao odustati. Kada se sve sabere i oduzme – priča jeste zaokružena ali i ne mora biti, film se ne mora dalje nastaviti ali i može, čak i sa ovim istim likovima (sa tri centralna lika finalnog preokreta). Ipak, pitanje je da li ovaj film zaslužuje sequel budući da ima dosta mana koje bi se u narednim nastavcima samo umnožile. Tokom trajanja filma vidimo dosta nedoslednosti u priči i mnogo neuverljivih situacija, poput one da se po rečima meštana članovi šumske komune ne mešaju sa stanovništvom a u drugoj sceni vidimo najmlađe članove dotične zajednice kako samostalno prodaju suvenire u gradu, dok oni stariji imaju uredno registrovano vozilo, što bi značilo i da su položili vozački ispit, što već implicira da nisu toliko distancirani od modernog sveta, njihovih zakona i sistema. Dobar pokazatelj da autori nisu dobro osmislili priču, niti distancirali The Foundation od civlilizacije, je scena krađe mobilnih telefona iz šatora naših junaka. Otkud neko ko je ceo svoj život proveo u šumi, a čak i ne zna jezik države u kojoj živi, zna za postojanje mobilnog telefona i kako uopšte može predvideti svu opasnost te  kockaste kutijice te zaključiti da ista mora biti ukradena...

Sigurno se pitate šta je pozitivno u ovom filmu? To je definitivno prelepa priroda šume u kojoj gledaočevo oko zaista može uživati u prvoj polovini filma. Prelepe su šumske stazice, padine i kosine, ambisi su zastrašujući a maleno šumsko groblje prilično jezivo i apsolutno neodgovarajuće kao mesto za kampovanje. Donekle je u filmu dočaran i život specifične izolovane grupe šumskih ljudi, pozitivni su i već spominjani preokreti a najpozitivnija stvar filma je lik plavokose devojke čiji otac vrši potragu. Charlotte Vega koja igra plavokosu devojku je najuspešnija final girl koju ste videli poslednjih sezona, možda i najimpresivnija od Erin naovamo. Ova devojka definitivno ima čvrstu volju i snažan karakter, ne libi se da upotrebi sve svoje adute, kako one u glavi tako i one u rukama, s njom se definitivno ne treba kačiti, mada i njene odluke nisu uvek najracionalnije (kao što ćete videti tokom finalnog preokreta). Uz dotičnu devojku dobru glumu je pružio Matthew Modine (47 Meters Down, Altar) u ulozi njenog oca, Bill Sage (We Are What We Are, Fender Bender) u ulozi vođe The Foundation, a mala plavokosa curica je takođe pojava koju ćete pamtiti iako u filmu nije izustila nijednu jedinu reč. Ostatak glumačke postave je suviše zaboravljiv i ne ostaje u sećanju gledalaca, ni po svojim karakterima ni po glumačkim dometima. S druge strane, fotografija filma je perfektna, sve scene su veoma dobro vidljive, bez obzira što se dešavaju u mraku, a režija određenih scena je zaista odlična, poput inicijalnog ubistva ili finalnog preokreta.

No, kada budete videli pomenutu finalnu scenu (koja teče paralelno sa odjavnom špicom) shvatićete da ste (pomalo) prevareni jer ono što ste gledali naprosto nije ono za šta se izdaje. Ovaj Wrong Turn nije pravi Wrong Turn, već jedan sasvim običan film kojem je ovo čuveno ime nakalemljeno isključivo u cilju što bolje prodaje. Ovaj Wrong Turn više liči na The Domestics ili Midsommar nego na Wrong Turn iz 2003. godine, i to ne kažem samo zbog toga što u filmu ne vidimo tri mutirana stvora već i zato što je kompletan utisak drugačiji od očekivanog. Ovde osim pomenutih deformisanih krvoloka nema ni pogrešnog skretanja, nema suviše jezivih scena, nema ni previše ubistava, nema brutalnosti (makar ne onakve kakve očekujemo od serijala koji je postao sinonim za iste), nema duhovitih momenata, nema ni previše originalnih (ako ne računamo finale) a nema ni harizmatičnih likova negativaca koje bismo poželeli videti u potencijalnom sequelu. Ima neke detektivske istrage i neke društveno socijalne pozadine ali to nije ono što fanovi Wrong Turn serijala očekuju od filma koji nosi ovo čuveno ime. Zbog svega pomenutog dolazimo i do pitanja kome je uopšte novi Wrong Turn namenjen... Verujem da će pravi fanovi dosadašnjeg serijala biti manje-više razočarani viđenim a upravo će oni činiti većinu gledalaca ovog filma, jer će oni drugi unapred biti odbijeni od potencijalnog gledanja nazivom filma koji ih podseća na brutalna ubijanja i mutirane krvoloke. Upravo zbog ovoga mislim da sequela neće biti, a ukoliko ga i bude voleo bih da se autori vrate na stare staze (trećim rebootom) a da ovaj Wrong Turn u serijalu bude ono što je Season of the Witch u Halloween serijalu.

+ tehničke karakteristike filma, fotografija, režija
+ Charlotte Vega u glavnoj ulozi; finalni preokret
— zbrzana središnjica filma u šumskoj komuni
— slabi likovi, nelogičnosti, neuverljivosti, klišei
— nudi malo toga fanovima Wrong Turn serijala
 
Ocena: 5/10