HOROR FILMOVI (I SF)

Backrooms je svojevrsni online fenomen koji je nedavno (ili bolje reći – konačno) pretočen u celovečernji film. Njegovo snimanje je naručila sada već čuvena i cenjena A24, kompanija prilično orijentisana na nekonvencionalna filmska ostvarenja, a ispostavilo se da je ovo bio njihov najbolji potez još od početka poslovanja: za veoma kratko vreme Backrooms je dobio dobre ocene kako publike tako i kritike a ostvario je i odličnu zaradu, učvrstivši se na samom vrhu liste najisplativijih A24 filmova i ovogodišnjih horor filmova uopšte...

Priča o Backrooms počinje još 2019. godine kada je objavljena fotografija prazne žute prostorije uz objašnjenje o „noclipovanju” iz realnosti u misterioznu prazninu... Ovo je praktično bilo rođenje fenomena koji je internet zajednica zdušno prihvatila te ga u narednim godinama dodatno razvijala, osmišljavajući brojne nivoe i entitete uz raznorazna pravila preživljavanja. Za nas ključan događaj desio se 2022. godine kada je Kane Parsons snimio 9-minutni The Backrooms (Found Footage) i objavio ga na Youtube-u. Filmčić je za kratko vreme postao viralan a njegova popularnost je dovela do čak dvadeset i pet nastavaka koji su dodatno širili priču i donosili neočekivane elemente. Imajući to u vidu nije nikakvo čudo da je neko (u ovom slučaju A24) u ovom materijalu prepoznao mogućnost za uspeh (čitaj: zaradu) te je isti čovek (Parsons) angažovan za snimanje celovečernjeg filma u kojem bi dodatno razvio i adaptirao svoju priču i učvrstio uspostavljeni univerzum, te ga pripremio za dalju eksploataciju u vidu bezbrojnih nastavaka. U narednim rečenicama ove recenzije pokušaćemo da pojasnimo o čemu se radi u ovom ostvarenju, iz vizure gledaoca koji nije upoznat sa prethodnim filmčićima ili objavama na raznim društvenim mrežama, jer naprosto nije ispratio gore pomenuti fenomen. Pokušaćemo da se stavimo u kožu gledaoca kojem Backrooms predstavlja prvi dodir sa „zadnjim sobama” iz prostog razloga jer smatramo da je takvih osoba najviše.

Ali, na samom početku moramo dati jedno upozorenje: Backrooms nije ostvarenje koje možete ukratko prepričati a da ne otkrijete previše. Jednostavno, čak i nagoveštaji onoga što se dešava u početnim kadrovima filma mogu biti spoileri i kao takvi pokvariti ugođaj potencijalnim gledaocima pa nam je dužnost da vas upozorimo: ukoliko niste gledali ovaj film, a imate žarku želju da uronite u ovaj univerzum prekinite sa čitanjem i bacite se na gledanje... U glavnoj ulozi zatičemo čoveka po imenu Clark, nesrećnika koji bolju komunikaciju ima sa flašom viskija nego sa svojom suprugom pa ga je ova najurila iz stana, s noge na nogu, ostavivši ga da rate kredita za taj isti stan otplaćuje dok spava na svom radnom mestu. To radno mesto je jedna neuspešna prodavnica nameštaja u čijem podrumu će Clark jednog dana sasvim slučajno, zbog problema sa električnom energijom, pronaći misteriozna vrata koja su svojevrsni portal u famozni Backrooms svet. On prolaskom kroz zid (kao da nailazi na neki bug u video igri) otkriva košmarni beskonačni lavirint sterilnih žutih prostorija obasjanih zaslepljujućim neonskim osvetljenjem i počinje da ih istražuje. Kako bude išao dalje prostorije će biti sve opasnije, čudnije i izopačenije, kriće mnoga neprijatna iznenađenja ali i nepojmljive „stanovnike”. U celu priču on uvlači još nekoliko nepripremljenih aktera a samozvano se uključuje i Clarkova lična psihijatrica po imenu Mary. Svi oni skupa se u nekom trenutku filma nalaze zarobljeni u beskonačnom nizu žutih prostorija i sa nepoznatim izgledima da ovo misteriozno mesto napuste (živi)...

Glavni adut ovog filma su – Backroomsi, dakle famozne prostorije koje Clark pronalazi, a njih u filmu otkrivamo relativno brzo, što je pozitivno i logično. Pomenute prostorije karakteriše liminalna atmosfera, atmosfera praznog, napuštenog i tranzicionog prostora koji odiše sveopštom hladnoćom jer je izrazito sterilan, sablasan i izolovan. Vidimo beskrajni niz arhitektonske praznine, predstavljene u vidu niza različitih soba, kancelarija, hodnika i prolaza, gde nema nikakvih pravila u pogledu veličine tih prostorija, njihovog položaja, uglova pod kojima su postavljene, ili vrata preko kojih se u njih ulazi te malobrojnog nameštaja koji se u njima zatiče. Arhitektura koju vidimo apsolutno nema smisla i deluje kao da potiče iz nekog košmara a beskrajni hodnici koji su obasjani zaslepljujućim i zamarajućim osvetljenjem stvaraju osećaj izgubljenosti koji je dodatno pojačan činjenicom da ni Clark a ni gledaoci apsolutno ne znaju šta donosi već naredna prostorija i koja to pravila vladaju u ovom (među)svetu. Film na veoma uspešan način postiže da neke potpuno svakodnevne lokacije, kao što su kancelarije, sobe, hodnici i kuhinje pretvori u veoma uznemirujuće, iako su one uglavnom vrlo tihe, uvek dobro osvetljene, gotovo potpuno prazne i skoro pa nenaseljene. Kada god se radnja odigrava na ovom misterioznom mestu osećaj nelagode je konstantan a kako film teče prema svom završetku na scenu će stupati i klasičniji horor kadrovi.

Radnja Backrooms je pametno smeštena na sam početak 90-ih, čime su izbegnute upotrebe savremenih digitalnih tehnologija koje bi realno samo pokvarile ugođaj. Zbog ovoga u filmu vidimo retro tehnologiju i odgovarajući kvalitet fotografije, kao i druge zastarele detalje od kojih će vam u oči najviše upadati demode Maryn outfit. Film je snimljen u klasičnom smislu, dakle mirnom i stacioniranom filmskom kamerom, ali je njegov autor u središnjicu implementirao jedan found footage segment, koji je verovatno i najefektniji deo. Iako je opravdanje za postojanje FF kadrova izuzetno nerealno njihovo postojanje u Backrooms je i te kako nužno: osim činjenice da su ovi kadrovi poveznica sa prvim radovima istog autora ovakav stil snimanja definitivno pogoduje nepoznatoj i misterioznoj lokaciji na kojoj smo se obreli i to u tolikoj meri da je ovo jedna od retkih prilika kada nam je nakon odgledanog klasično snimljenog filma bilo žao što on u kompletu nije snimljen u found footage stilu. Ipak, ne možemo a da ne pohvalimo Kanea Parsonsa koji će ostati upamćen ne samo kao veoma mlad režiser (ovih dana će napuniti 21 godinu) koji je dobio priliku za snimanje jednog potencijalnog bioskopskog hita već i kao najmlađi horor autor koji je ostvario rekordnu zaradu sa tim filmom (u trenutku pisanja ovog opisa zarada Backroom je oko 200 miliona $ ali će definitivno još rasti). Parsons je ovde dokazao da je vrlo talentovan režiser pa je uprkos svom životnom i režiserskom neiskustvu Backrooms obogatio nekolicinom iznenađujuće originalnih kadrova.

Kada je u pitanju scenario (potpisuju ga Parsons i Will Soodik, koji je nama najpoznatiji kao pisac Ash vs Evil Dead) stvari su nešto manje uspešnije ali ćemo prvo krenuti od onih koje su nam se dopale. Umesto klasičnog monster horora ovde gledamo psihološku stravu i užas i jednog sasvim običnog čoveka koji je ispao iz stvarnosti, poput lika iz kompjuterske igre koji je doživeo ”nocliping”. Uticaj gaming kulture ne vidimo samo u načinu na koji je prikazan i na koji funkcioniše portal između dva sveta već i na načinu na koji je, recimo, prikazan najstrašniji, najveći i najopasniji monstrum u celom filmu. Svi monstrumi (mada oni to nisu u klasičnom smislu) su veoma bizarni, dobro modelirani ili animirani i prilično na terenu body horora a svaki od njih apsolutno poseduje svoju svrhu postojanja i svoj značaj i nijedan nije tu isključivo plašenja gledalaca radi. Iako su prilično malobrojni (vidimo ih tek nekoliko u filmu koji traje gotovo dva časa) definitivno će vam ostati u sećanju, što je svakako pohvalno. Ono što će vam takođe ostati u sećanju je da će vam Backrooms povremeno delovati kao ostvarenje neiskorištenog potencijala, poput filma koji poseduje dobar koncept ali nema zadovoljavajuću priču. Ovde je početna ideja, sama lokacija i izgled famoznih soba fascinantnija od priče koja sve to povezuje i koja zna da guši gledaoca, i to ne samo u jednom navratu. Nismo se mogli oteti utisku da je ovde gotovo pola časa filma apsolutni višak i da bi se prostim brisanjem dela snimljenog materijala dobilo mnogo kompaktnije i bolje ostvarenje.

Backrooms je najbolji kada je misteriozan i kada gledalac ne zna pravila koja vladaju u bizarnim sobama. Kada god se trudi da odgovara na neka pitanja ili da nam pojašnjava zašto se nešto na ekranu dogodilo on gubi na jezivosti i iz nekog razloga dobija na neubedljivosti pa i ovde apostrofiramo scenario kao najproblematičniji element filma. Naravno, s obzirom na popularnost cele priče i sami producenti su verovatno unapred planirali ko zna koliko nastavaka u Backrooms univerzumu pa pretpostavljamo da neke od zamisli nisu bile implementirane u ovaj (prvi) film. Ovde ima i te kako mnogo mogućnosti ili pravaca u kojima bi se sve širilo a i prilike da autori puste mašti na volju... Sada kada je film zaradio ogroman novac eto prilike da već u sequelu vidimo još veći spektakl, smisleniju priču i neka odgovorena pitanja ili pojašnjena pravila. Da rezimiramo: Backrooms je prilično originalan SF horor film, film koji su neki čekali godinama, i film koji bukvalno svaki horor fan treba i mora pogledati, makar jedanput. S druge strane, 9-minutni found footage film istog autora iz 2022. godine je kudikamo jeziviji od celovečernjeg filma Backrooms što je najporaznija vest koju treba da znate o ovom hit filmu.   

+ atmosfera praznog, sterilnog i bizarnog prostora
+ misterioznost i nepostojanje pravila u sobama
+ „monstrumi” i efekti; found footage segment
— ne previše zanimljiva i nedovoljno jasna priča
— mnogo je slabiji kada se trudi da pojasni stvari

Ocena: 7/10