HOROR FILMOVI (I SF)

Odavno neki horor film nije za tako kratko vreme prešao put od zvezda do trnja kao najnovije ostvarenje čuvenog Elija Rotha. Do svog izlaska Ice Cream Man je toliko željno iščekivan od strane horor fanova da se činilo kako će definitivno postati jedan od hitova leta (ako ne i godine), čemu je svakako doprinela i vizuelno uspešna kampanja širom društvenih mreža koja se ogledala u seriji efektnih postera i teasera. Ali, po pojavi filma sve se za tili čas sunovratilo pa u trenutku pisanja ovog teksta on ima IMDb/RT ocenu od svega 3.9/28%...

Iako mnogi, pogotovo stariji fanovi, mogu pomisliti kako je novi Ice Cream Man zapravo remake istoimenog filma iz 1995. godine to zapravo nije u potpunosti tačno, budući da dva ostvarenja dele samo neke zajedničke crte, pogotovo u svom zapletu. Osim osnovne premise (i jedan i drugi film poseduje zlu osobu koja prodaje sladoled u kamionu), preovlađujućeg tona (oba filma su brutalna i spadaju u žanr horor komedije, manje ili više) i dominantnog okruženja (odigravaju se u idiličnim predgrađima) drugi aspekti filmova se razlikuju u tolikoj meri da se nikako ne može govoriti o remakeu već eventualno o reimagining-u, dakle novoj i savremenijoj verziji filma ili jednostavno rečeno – ostvarenju koje je iz starog „pozajmilo” neke ideje u vezi sa zapletom. Nova verzija počinje veoma brzo i direktno, što je dobro: vidimo sladoledžijski kamion kako ulazi u grad, u njemu specifičnu figuru nasmejanog sladoledžije sa retro brčićima koji muzikom poziva lokalne klince da dođu po svoju kuglu ukusnog, hladnog i slatkog sladoleda... Čokoladni ili od vanile, kornet ili na štapiću, ukrašen sprinklesima ili šlagom, napravljen od raznih ukusa, u više veličina a – besplatan, pa ko bi mu odoleo? Retko ko, zaista, pa tako i u ovom filmu gotovo da nema školarca koji nije stao u red ispred kamiona, strpljivo čekajući, samo kako bi polizao osvežavajuću poslasticu, poslednji put pri svojoj svesti, na broju i pod skutima svojih roditelja...

Jer, već iste večeri, ispostavlja se da ko god je pojeo sladoled biva – zaposednut! Nakon jednog „digitalnog” poziva preko mobilnih telefona svi koji su pojeli sladoled kreću u ubilački pohod na starije osobe u svojoj okolini, bez obzira da li su to profesori, snage reda i zakona, komšije ili njihovi roditelji. Sve odrasle osobe bivaju brutalno ubijene, umlaćene čekićima u svojim krevetima, premlaćene lopatama na ulici, izmasakrirane raznoraznim predmetima do neprepoznatljivosti, zapaljene, obezglavljene, presečene i raščerečene, uz vedro raspoloženje i razdragani smeh veselih (zaposednutih) klinaca... Kreće ubilački stampedo koji se od škole širi na kompletan grad, stvarajući od Ice Cream Man verovatno najbrutalniji i najkrvaviji film sezone. Kada bih samo nabrajao sva ubistva koje se vide u ovom filmu to bi zauzelo prostor duži od ove recenzije ali ipak ne mogu a da ne spomenem dečije igre kojima se klinci zabavljaju a koje su osmišljene na brutalan i groteskan način (devojčice preskaču creva umesto vijače a dečaci koriste školski pribor za masakr nad profesorima). Nesumnjivo je da je Eli Roth ovde pustio mašti na volju i dao sebi oduška, stvarajući neke vrlo kreativne i morbidne kadrove, tek povremeno preterujući (kao u sceni otvaranja lobanje direktoru škole) ali čak i u toj i takvoj naizgled bezumnoj krvavoj zabavi vidimo neku sasvim ozbiljnu kritiku današnjeg društva, omladine i njihovih roditelja.

S obzirom na to da u svakom žitu ima kukolja, ima ga i u današnjoj omladini koja je zombifikovana svojim mobilnim telefonima. Taj „kukolj” je ovde predstavljen kroz nekoliko klinaca koji nisu konzumirali „ukleti” sladoled a sada moraju da spase ceo grad... Ova deca nisu najkvalitetnije naslikana, svakako da sam video i klince koji uspešnije glume svoje role i dat im je kvalitetniji scenario, ali oni jesu preko potrebni ovakvom filmu jer svaka kataklizmička situacija naprosto mora da poseduje nekakvo zdravo tkivo i glas razuma. Ipak, glavni kvalitet ovog filma su oni drugi, razularena masa koja predstavlja konstantnu pretnju i vreba na bukvalno svakom koraku, ne samo oružjem već i – sladoledima, koji su ovde, verujte mi, jeziviji i od lopate i od mačete (ukoliko nekome natrljaju sladoled u facu on nasilno prelazi na „tamnu” stranu). Gomila pomahnitale dece stvara konstantnu napetost i osećaj da opasnosti na svakom koraku a smatram da se u konstruisanju ovakve atmosfere Roth izuzetno dobro snašao. Napeti i brutalni rollercoaster koji je autor stvorio „vozi” gledaoce gotovo čitavim trajanjem filma (koji ne traje dugo, što je takođe pozitivno) tako da gledajući Ice Cream Man definitivno nećete zaspati, ni u 15-om minutu a ni kasnije. Dopalo mi se što u jednoj od retkih odraslih uloga vidimo Elija Rotha lično a nisam se mogao oteti utisku da se on i kao režiser i kao glumac ovde izuzetno zabavljao. Tokom filma se mogu videti brojne reference na poznate horor filmove a vrhunac je rekreirana kultna scena iz čuvenog filma Birds...

Veoma mi se dopalo i to što su tokom školskog haosa brojna ubistva prikazana u svojim različitim fazama, što dodatno pojačava utisak autentičnosti i eksplozivnosti situacije. Ipak, film nije sasvim ozbiljan i ne treba ga tako doživljavati ukoliko želite da vam se on dopadne jer sve uglavnom deluje kao nekakva iščašena horor komedija, ili nekakav krvavi košmar, u kojem su ubistva, bez obzira koliko brutalno zvučala ili delovala, zastrašujuća poput onih u retro animiranom filmu kojim je „zaražene” na akciju pozvao famozni sladoledžija. A kada sam već spomenuo taj animirani film moram i čuveni AI, po kojem će, na žalost, Ice Cream Man ostati upamćen. Odmah nakon premijere filma neki gledaoci su „prepoznali” da se u pojedinim kadrovima koristi veštačka inteligencija a svoje mišljenje su raširili po Redditu i ostalim društvenim mrežama čime su nezadovoljstvo i bes počeli da se šire poput pandemije. Autor filma je u prvi mah nespretno porekao optužbe da bi nešto kasnije priznao kako je generativni AI korišćen u nekoliko scena, međutim, šteta je tada već bila načinjena a publika se uveliko okrenula protiv filma. Gledajući Ice Cream Man nisam primetio kadrove koji bi suviše odudarali od celine (hajde da tako nazovem nešto što bi danas moglo biti napravljeno uz pomoć AI), osim već pomenutog crtanog filma koji se vidi u nekoliko kraćih navrata ili pojedinih natpisa u finišu filma, što su elementi koji u konačnici ne utiču na njegov celokupni kvalitet. Nekoliko drugih problematičnih kadrova koje sam uočio ne moraju nužno biti posledica upotrebe AI-ja već i nešto slabijeg CGI-ja...

Još jednom moram napomenuti da me lično niti hype niti anti-hype ne dotiču mnogo: kao što nisam podlegao atmosferi dizanja ovog filma u nebesa pre njegove pojave isto tako nisam učestvovao ni u njegovom pokopavanju odmah nakon izlaska, kao ni u masovnom ritualnom gnušanju zbog (navodne) upotrebe AI-ja u njegovom stvaranju. Mislim da ocena koju poseduje na renomiranim filmskim portalima ne odražava pravi kvalitet Ice Cream Man-a već bes pojedinaca i hajku onih koji ih slede, a koji su nakon tamo neke „ružne superherojke” i „crne Grkinje” sada pronašli novi filmski predmet mržnje, namerno mu dajući slabe ocene, bez obzira da li im se film svideo ili ne, da li su ga razumeli ili uopšte pogledali. To, naravno, ne znači da podržavam da veštačka inteligencija ubuduće kroji i snima filmove samo se plašim da je AI mnogo dublje upleo prste u filmsku industriju nego što mislimo i da ga već uveliko koriste mnogo poznatija i cenjenija filmska imena. Možda nam nije ostalo još mnogo vremena da uživamo u filmovima koje su napisali i snimili ljudi pa vas zato pozivam da opušteno pogledate Ice Cream Man i zabavite se uz jedan od najzabavnijih i najbrutalnijih ovogodišnjih horor filmova...

+ dinamičan, zabavan i brz horor film
+ gomila izuzetno brutalnih kadrova
+ nekoliko urnebesnih horor referenci
— nešto slabiji likovi klinaca i scenario
— završetak; naivnosti i preterivanja
 
Ocena: 7/10