HOROR FILMOVI (I SF)

Leviticus je australijsko coming-of-age romantično ostvarenje, zapakovano u oblandu natprirodnog horora, što je i mene privuklo filmu. Razlog je i moje tvrdoglavo izbegavanje gledanja trailera, čitanja radnje filma pre njegove pojave ili bilo kakvo drugo informisanje koje bi mi potencijalno moglo pokvariti ugođaj i/ili iznenađenje. A da sam imao nekakva predznanja o Leviticus možda bih ga preskočio, i to ne zbog seksualne orijentacije glavnog dvojca...

U fokusu naše pozornosti imamo dva tinejdžera, Naima i Ryana. Naim se sa svojom majkom nedavno doselio u gradić u državi Victoria a tu upoznaje Ryana, valjda jedinog vršnjaka koji je sa njim želeo da uspostavi kontakt. Pa i više od toga: njih dvojica otpočinju romansu koja jeste centralna tema ovog filma. S obzirom na to da obojica žive u Evangelističkoj hrišćanskoj zajednici, a ona nikako ne dozvoljava, podržava ili opravdava vezu dva muškarca, roditelji dečaka odmah odlaze u apoteku da kupe lek i nabrzinu ih „izleče”, da zdravi dočekaju večeru. Zapravo, apoteka je u ovom slučaju lokalna crkva, iznenađujuće otvorena za sumnjive obrede koje upražnjavaju još sumnjiviji likovi, a lek je tretman izvesnog „iscelitelja oslobođenja“, koji doleće brzinom svetlosti i obavlja svoj tradicionalni ritual za koji će se ispostaviti da je poguban, ne samo za Naima i Ryana. Nešto što više deluje kao jutarnji egzorcizam nego propoved završava se upravo tako: dečaci se nekontrolisano grče, povraćaju i tresu u agoniji a roditelji su im ipak srećni, jer će im deca možda ostati doživotno sprženog mozga ali ipak na pravoj strani. Pomenuti „egzorcizam” je, čini se, doneo rezultate pa Naim i Ryan izbegavaju jedan drugog dok to što su devastirani, unezvereni i fizički povređeni nikoga ne uznemirava niti to iko primećuje...

Ali stvar je u ovome: samoproklamovani iscelitelj je klincima za vrat nakačio svojevrsnog entiteta/demona koji poprima oblik osobe koju oni najviše vole. Zbog ovoga osoba nad kojom je izvršen obred nikada neće znati da li prilazi voljenoj osobi ili demonu koji samo izgleda poput te osobe a koja će nakon prvog poljupca krenuti u brutalni napad na žrtvu, lomeći joj udove, daveći ga i bacajući ga u vazduh. Naravno, ovaj entitet je vidljiv isključivo osobi nad kojom je izvršen ritual dok će svi drugi videti isključivo žrtvu kako je nešto lomi i baca u vazduh. Na taj način su i vuci siti i ovce na broju, tačnije – niko od famozne ekipe iz crkve neće odgovarati zbog ko-zna-kojeg nestanka/ubistva tinejdžera a ukoliko se pomenuta nesreća sa smrtnim ishodom i desi – nije neka šteta, jedan homoseksualac manje. Iako je u fokusu ovog filma LGBTQ+ zajednica (kasnije doznajemo za jedan lezbijski slučaj sličan Naimovom i Ryanovom) nije teško preneti viđeno i van seksualnog konteksta koji Leviticus obrađuje. Ukoliko se nekakvoj verskoj zajednici ne dopadne ne samo istopolna emotivna veza već i međurasna, zajednica različite boje kože, drugih nacija, „nekompatibilnih” vera ili eventualno spoj partnera koji potiču iz dijametralno suprotnih socijalnih nivoa – instaliran će im biti demon koji će ih naterati da se ponašaju onako kako njihovi roditelji i lokalni sveštenik žele, ili ih jednostavno neće biti, na ovaj ili onaj način...

Gledaoci tokom trajanja filma uglavnom prate Naima i skupa sa njim pokušavaju da saznaju šta se zapravo događa a kako se opasnost bude približavala i pojačavala doznavaćemo neke bitne detalje, poput onoga da se ritual nikako ne može opozvati. Film uglavnom obrađuje teme predrasuda, zabranjene ljubavi i verskog fanatizma, što u kombinaciji sa prilično sporim odmotavanjem radnje zahteva strpljivog gledaoca, spremnog i raspoloženog za ovakve teme. Ukoliko vam se dopadne sumorna i zagađena atmosfera predgrađa itekako će vam leći i konstantan osećaj paranoje, jer likovi u kasnijem toku filma bukvalno ne znaju da li je pred njima prijatelj ili entitet koji je poprimio njegov oblik. Iako poseduje nekoliko jump scare momenata Leviticus je mnogo uspešniji u građenju osećaja da se opasnost može pojaviti u bilo kojem trenutku i bilo gde. Film produkcijski nije u rangu sa najizvikanijim ovogodišnjim naslovima ali sadrži nekoliko kadrova sa specijalnim efektima koji su dovoljno kvalitetni da ne odudaraju od celine a istovremeno budu ubedljivi i uznemirujući. Nisam primetio (obilatu) upotrebu neadekvatnih ili suviše jeftinih kompjuterskih efekata a primetio sam veoma dobru glumu dvojice glavnih aktera, iako mladih sada već dovoljno iskusnih u horor vodama (jednog znamo iz Thrash, a drugog iz Talk to Me).  

Leviticus definitivno nije film za svakoga a verovatno ni ja nisam njegova ciljna publika, kako rekoh u uvodu ovoga opisa – ne zbog centralnog ljubavnog para već zbog toga što je film mahom drama, depresivna, teška i potresna, sa povremenim (ali zato nelošim) elementima horora. Ovo je ostvarenje isključivo pogodno za one gledaoce koje zanima tema koju obrađuje a koji su tolerantni na dramske elemente i na filmove koji prvenstveno žele da upozore i uznemire a tek onda da uplaše. 

+ važna tema zasnovana na istinitim događajima
+ sumorna, depresivna i „zagađena” atmosfera
+ odlični horor kadrovi, osećaj paranoje i gluma
— film sadrži znatno više drame nego horora
— deluje kao da mu nedostaju neki kadrovi

Ocena: 6/10