HOROR FILMOVI (I SF)

Ukoliko ste videli prezime Eggers u specifikacijama ovoga filma i automatski se obradovali – moraću vas razočarati... Svi znamo da je Robert Eggers svetski poznat i priznat horor autor, čuven po svom specifičnom stilu (The Witch, The Lighthouse, Nosferatu) i činjenici da se njegova buduća dela očekuju sa nestrpljenjem (Werwulf) ali The Front Room nije radio on već njegova braća blizanci, Max i Sam, kojima je ovo prvo režisersko iskustvo...

S obzirom na to da rođačke veze mogu, ali i ne moraju da znače da neko poseduje određeni talenat verujem da vas sve zanima kako se u praksi pokazao ovaj film i da li od gore pomenute braće možemo u budućnosti očekivati nešto što je makar približno Robertovom talentu i uspehu njegovih filmskih dela... Ali, pre nego što vam ukratko iznesem radnju filma, moram spomenuti još jedno veoma poznato ime a to je Susan Hill. Gospođa Hill je poznata svakom horor fanu budući da su na osnovama njene knjige The Woman in Black snimljena dva istoimena horor filma (verujem da ste verziju iz 2012. godine sa Danielom Radcliffeom svi gledali). The Front Room predstavlja adaptaciju istoimene kratke priče Susan Hill iz 2016. godine ali s obzirom na to da pomenutu priču nisam čitao (nalazi se u knjizi The Travelling Bag And Other Ghostly Stories) u ovoj recenziji nećete videti poređenja dva dela niti isticanje njihovih sličnosti. Ono što sam nabrzinu uočio kratkim uvodom u siže priče je da se ona donekle razlikuje od filma, što može biti i dobro i loše, baš kao što i samo književno delo može ali i ne mora biti direktni krivac za ono što mi se u ovom filmu nije dopalo... Uglavnom, u centru pažnje je jedan srećan par, Belindu i njenog supruga Normana. Ona je profesorka antropologije (na određeno vreme) dok je on pravnik (početnik) ali ono što je takođe bitno je da je Belinda – u drugom stanju. Dete koje će se uskoro roditi, posao koji je Belinda upravo napustila i manjak finansija nisu jedine nesrećne okolnosti koje se dešavaju ovom paru već je tu i jedna smrt...

Naime, Norman iznenada dobija poruku da mu je preminuo otac a mladi supružnici bi trebalo da se pojave na kremaciji i na poslednjem ispraćaju. Ono što je u tom trenutku intrigantno je da Norman nema ni najmanju želju da se vrati u svoj gradić i u kuću koju je odavno napustio (i očigledno je ne pamti po dobru) ali na nagovor svoje supruge oni ipak odlaze. Povratak u dom iz detinjstva dovodi do oživljavanja uspomena ali i naših upoznavanja sa određenim likovima i ključnim informacijama: ispostavlja se da je Norman u detinjstvu živeo sa strogom maćehom, ekstremnom i dominantnom hrišćankom koja ga je (sasvim očigledno) vaspitavala strogo, u duhu svoje (kvazi)religije, što je definitivno i bio okidač za njegovo napuštanje doma. Ono što je najvažnije je da je maćeha nadživela Normanovog oca, da u dubokoj starosti nema ko da se brine o njoj a da je (ovo je zapravo donelo prevagu) veoma imućna usled svoje višedecenijske skromnosti. Dekintirani kakvi jesu Norman i Belinda nemaju drugu opciju nego da staricu po imenu Solange povedu sa sobom u svoj dom iz snova, koji će usled nove stanarke od sada biti – dom iz pakla! Čim je starica zakoračila u kuću – krenuo je haos, napetost, narušavanje idile koju su mladi supružnici planirali i opoganjivanje (i bukvalno i fugurativno, o čemu ću malo kasnije) njihovog doma koji su sa pažnjom uređivali i dekorisali za dolazak toliko željenog deteta (više detalja o ovom problemu ćete videti tokom filma).

Iako The Front Room na prvi pogled deluje kao još jedna priča o ukletoj kući, ili eventualno o njenoj staroj ukletoj stanarki, ovo je zapravo više horor o porodičnim odnosima, brizi o nemoćnoj osobi, verskom fanatizmu i gubitku privatnosti. Negde ispod površine kriju se danas veoma aktuelne ali gotovo istovetno zastrašujuće poruke o ženskom osnaživanju i dominaciji, potrebi da se bračni suživot uzme isključivo u ženske ruke i da isključivo jedna osoba određuje sudbinu bračne zajednice, distancirajući se od tradicije i predaka, pogotovo onih koji dolaze sa muževljeve strane. Dok tokom filma prekopavate po njegovoj simbolici i analizirate skoro pa skandaloznu višeslojnost nećete biti u prilici da uživate u hororu kakav očekujete i to jer The Front Room – zapravo nije horor film. U ovom filmu postoje izvesni košmari koji muče glavnu junakinju ali to je, nažalost, jedino što se može podvesti pod klasičan horor (čak i on nije na zavidnom nivou) dok je sve ostalo u domenu bizarne porodične psihološke drame sa jakim elementima crnog humora. Sve ovo ne bi bio veliki problem (svakako da postoji publika koja voli i preferira ove žanrove i viđene teme) da film nije pratio potpuno pogrešan marketing tokom kojeg se promovisao i reklamirao kao natprirodni horor. Zaista ne znam koji je bio cilj ovoga ali je definitivno jasno da jedan broj negativnih ocena The Front Room dolazi zbog neispunjenih očekivanja koja su lažno podgrejavana...

Ako ovo prethodno ostavimo po strani mogu reći da je film zanimljiv i da će vam definitivno ostati u dužem pamćenju, i to zbog dve stvari. Kao prvo, čak i ukoliko niste podlegli hypeu iznenadiće vas što film u nekom trenutku postaje prilično neozbiljan, gotovo komičan, a gotovo polovina gegova koje ćete ovde pronaći je – toilet humor! The Front Room je ostvarenje sa najviše telesnih izlučevina koje sam opisao na ovim stranicama i dok u jednom ili dva navrata ovi kadrovi imaju svoj značaj i težinu nisam se mogao oteti utisku da se u daljem eksploatisanju male i velike nužde apsolutno preteruje, u tolikoj meri da film postaje pomalo neumesan, pogotovo prema starijim osobama koje imaju problem inkontinencije. Stvar umnogome vadi maestralna Kathryn Hunter kao vremešna Solange koja ovde bukvalno krade svaki kadar. Solange je dominantna, stroga, manipulativna, tvrdoglava i spremna na sve (pa i na višestruka „istovarivanja” diljem skockane i uređene kuće) a istovremeno je zastrašujuća, odbojna i konstantno izaziva nelagodu. Kao njena protivteža tu je Brandy Norwood kao Belinda, nekima poznata osoba iz sveta serija i drugih oblasti, dok je Norman u filmu naslikan stereotipno i vrlo savremeno, kao bezlični mekušac koji u poznim godinama „sisa majčinu sisu”. Završetak filma je efektan ali diskutabilan, i dok će za neke gledaoce on biti više nego zadovoljavajući smatram da je preteran i neadekvatan, ali u službi one iste poruke koju sam već kritikovao .

The Front Room nikako ne predstavlja gubljenje vremena, pogotovo za one gledaoce koji preferiraju filmove sa čudnim, bizarnim i napornim staricama koje se useljavaju u nečiji dom. Na ovom polju film pruža najviše, naročito zbog bizarne atmosfere, osećanja neprijatnosti i oskarovske glume Kathryn Hunter, ali se nekim stvarima prilično preteralo, što je možda i proizvod neiskustva autorskog dvojca. Ukoliko pogledate ovaj film definitivno ga nećete nikada zaboraviti što nikako ne znači da ćete biti i zadovoljni viđenim...

+ maestralna Kathryn Hunter u ulozi Solange
+ bizarna i nelagodna atmosfera u lepoj kući
+ završetak filma može biti zadovoljavajući...
— ...ali poseduje neke skandalozne poruke
— nije horor; insistiranje na toilet humoru
 
Ocena: 5/10