HOROR FILMOVI (I SF)

Treba da upamtite ime Nicolasa Windinga Refna bez obzira da li se divite njegovim filmovima (Valhalla Rising, The Neon Demon) ili mislite da mu se zakonski trebalo zabraniti prilazak kameri. U pitanju je svakako (za neke stvari) talentovani autor koji svoje filmove boji specifičnim bojama i atmosferama a Her Private Hell je njegovo najnovije ostvarenje, gde je osim režije potpisao i produkciju i scenario skupa sa izvesnim Estijem Giordanijem...

Šta imamo ovde? Pa, teško je reći... Mislim da je u centru pažnje problematična mlada glumica po imenu Elle (Sophie Thatcher) koja, čini se, jedne večeri nailazi na ambicioznu Hunter (Kristine Froseth), devojku koja (koliko sam uspeo da zaključim) očajnički želi da postane glumica. E sad, tu nešto oko glume i oko njih dve se vrzma i Dominique (Havana Rose Liu), Elleina maćeha, sa kojom je naša glavna junakinja istovremeno i u dobrim i u lošim odnosima, dakle nejasnim, negde između lezbo akcije i ubistva sekirom, što za ovaj film nije nikakvo iznenađenje. Dodatni podatak koji može biti važan je da je Ellein otac nestao a da su njegova supruga i njegova ćerka u stalnoj potrazi iako ni za trenutak ne vidimo kakvoj. E da, tu negde po gradu ordinira i izvesni krvolok po imenu Leather Man, sadomazohističko natprirodno biće koje je obučeno u crnu kožu a rukama u rukavicama ukrašenim dijamantima brutalno ubija nasumične žene po gradu (malo sam razmislio i mislim da je tako). U filmu postoji i nekakav američki vojnik u azijskom okruženju koji po čitavom gradu brutalno ubija gotovo svakog na kog naiđe a u pokušajima da pronađe svoju nestalu ćerku. Tokom filma sam sumnjao da je jedna od gore nabrojanih žena njegova missing daughter ali ne znam da li je za tako nešto bilo osnova... Postoji velika verovatnoća da su svi likovi u ovom filmu (uključujući i famoznog vojnika) međusobno povezani ali bih lagao kada bih vam rekao da sam ukapirao njihovu međusobnu korelaciju. Takođe, slagao bih vas kada bih napisao da sam razumeo bilo šta u vezi Her Private Hell...

Ukoliko mislite da prethodni pasus deluje konfuzno – znajte da je film još konfuzniji, sa vrlo nerazumljivim dešavanjima, nejasnim psihologijama ličnosti i neuverljivim uzročno-posledničnim vezama između nekoliko centralnih karaktera a o beživotnim, neuverljivim i apsurdnim postupcima dotičnih da i ne govorim. Bukvalno nijednog trenutka nisam imao utisak kako na ekranu posmatram stvarne likove od krvi i mesa već nekakve jeftine stripovske karikature, spodobe iz nečijih uvrnutih snova ili halucinacija, i u principu kvalitetne glumce koji se pošteno blamiraju za određeni honorar. Dijalozi u filmu su često predugački ali uvek užasno slabi i nerazumljivi pa ni iz jedne rečenice nećete doznati nešto više o težnjama aktera a utešna vest je da nakon desetak minuta filma to nikog u bioskopskim salama ili ispred televizora neće ni zanimati. Zanimljivo (ili možda bolje reći amaterski) zvuči informacija da je (po sopstvenom priznanju) gospodin NWR scenario filma menjao na dnevnoj bazi u pauzama snimanja a da je završetak koji vidimo u filmu utanačen tek nakon što je snimljeno pola filma. Sadržinski je on takav da bukvalno ne bih znao sa koje strane da krenem, šta u njemu da kritikujem a da ne ugušim čitaoce... Ukoliko bih želeo da nabrzinu opišem Her Private Hell i skratim muke i sebi i drugima rekao bih da je ovo klasičan primer ostvarenja koje formu uvek stavlja ispred sadržine, najčešće je i u potpunosti zanemarujući... Ili još kraće: ono što sam video može biti proizvod upotrebe nedozvoljenih supstanci netalentovane osobe za pisanje filmskih scenarija.

Ukoliko tokom gledanja filma isključimo sva naša čula a ostavimo aktivnim isključivo oči i uši zaključićemo kako je Her Private Hell hipnotišuće ostvarenje u čiju kreaciju je uloženo mnogo truda i pažnje. Već od prvog kadra prisutni su umetnički ambijenti, dreamy atmosfera i nekakav nadrealni osećaj, kao da gledamo bizarnu bajku smeštenu u čudno okruženje starog i jeftinog SF filma. Događaji su smešteni u jedan oveći grad koji je prekriven misterioznom, gustom maglom, tako da su samo vrhovi zgrada vidljivi, ali nikada okupani suncem jer je ova verzija distopije vrlo sumorna. U tim zgradama odvija se kompletna radnja filma kada su u pitanju njegove junakinje dok maglovite ulice vidimo isključivo kada posmatramo američkog vojnika. I dok događaje u visinama karakteriše nekakav retro futurizam, koji kulminira tokom kadrova filma koji se navodno snima, scene na ulicama odišu nečim što podseća na neo-noir sa dodatkom azijskih akcionih filmova. Bez obzira da li se film odvija u visinama ili na ulicama grada scene deluju veoma jeftino, sa izrazito veštačkim scenografijama koje su dostojne muzičkih spotova od pre nekoliko decenija i sa gomilom apstraktnih detalja koji nemaju svoju funkciju osim da pojačaju specifični estetski pečat. Jeftino deluje i to što u ogromnom gradu nikada ne vidimo njegove stanovnike, čak ni kada ekipa ode u noćni klub. Znak pitanja stavljam i kada je muzička podloga u pitanju, ne zato što je loša (naprotiv, odlična je) već zbog toga što u početnoj fazi filma čujemo klasičnu muziku koja kao da potiče iz sredine prošlog veka dok u kasnijoj fazi filma ona u potpunosti nestaje i menja je nekakav synth-pop.

Bez obzira na veoma upečatljivu vizuelnu prezentaciju Her Private Hell nema (dovoljno) sadržine a čak i ono malo „mesa” koje poseduje nije dovoljno kvalitetno povezano pa verujem da procenat zadovoljnih gledalaca (i to onih koji dočekaju pojavu odjavne špice) neće biti preko cifre od 1%. Meni lično ovaj film ima smisla isključivo ukoliko je snimljen kao pokazatelj autorovih mogućnosti kada su u pitanju stvaranje apstraktnog, potencijalno distopijskog sveta, zasnovanog na bogatim kostimima, erotici, konstantnoj upotrebi svetla i senki te pokušajima da zvučna komponenta dobije mnogo veći značaj od one narativne. Ukoliko bih ovo filmsko iskustvo morao da prenesem na teren digitalne zabave – ocenio bih Her Private Hell kao užasno loše napisanu i neigrivu kompjutersku igru koja je smeštena u apstraktni maštoviti univerzum a koji karakteriše napredna grafika koja će dobrano oznojiti vaš lični računar ili konzolu najnovije generacije. Ta i takva igra ne služi da bi je iko dugo igrao, sasvim sigurno ni završio ili ne daj bože odigrao ponovo, već isključivo kao prikaz mogućnosti autora i kao reklama koja bi drugim autorima trebala prodati njegov „moćni i napredni engine”. Ukoliko NWR uspe da „proda” svoj „engine” i ovo mu pomogne u daljoj karijeri – super, ali ja lično ću obratiti pažnju na njegovo ime i ubuduće ću izbegavati audio-vizuelni kontakt s njegovim (ne)delima. Ovaj film ću, naravno, zauvek pamtiti a verovatno nikada neću saznati odgovor na pitanje – kako je pobogu dotični uspeo da ovako lošim scenarijem (tačnije nedovršenim, po sopstvenim priznanjima) privoli ovoliki broj dobrih glumica da se u njemu pojave?

Ovom autoru nije trebalo omogućiti da samostalno snima film, osim ukoliko budžet nije pokrio sopstvenim novcem. Nicolas Winding Refn je nesumnjivo talentovan dasa, ali samo za stvaranje hipnotišućeg vizuelnog identiteta nekog bajkovito-košmarnog fantasy trilera, koji je neko drugi napisao. On naprosto nije u stanju snimiti film koji bi bio gledljiv, razumljiv, koji bi imao početak i kraj i koji bi u konačnici ostavio zadovoljnog gledaoca, ne samo onim što su mu oči videle već i onim što mu je mozak doživeo i procesuirao. Na žalost, bez obzira koliko Her Private Hell odlično izgledao, i bez obzira koliko pažnje se posvetilo krairanju bajkovito-apsurdnog sveta u kojem se sve odigrava, i bogato kostimiranih likova koji ga nastanjuju, većina gledalaca će napustiti njegovu projekciju daleko pre odjavne špice...

+ Sophie Thatcher i Havana Rose Liu su se u jednom kadru poljubile
— sve ostalo
— sve ostalo
— sve ostalo
— sve ostalo

Ocena: 2/10