HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Danny Philippou, Michael Philippou

Sa velikim (ali zasluženim) zakašnjenjem opisujemo jedan od (po mnogima) boljih horor hitova (nad hitovima, čak) poslednjih godina ali, naravno, za jedan dobar film nikada nije kasno. Istovremeno, nikada nije kasno ni da se pogleda jedan vrlo overhypeovan film i hladne glave sagleda u celini & celosti, sa svim svojim (skoro deficitarnim) vrlinama i (nezanemarljivim) manama a izvikani Talk to Me je upravo takav film. Nego, da krenemo redom...

Za one koji ne znaju u pitanju je australijsko ostvarenje i debitantski film Dannyja i Michaela Philippoua u čijem pisanju su im pomogli još neki nama ne toliko bitni (čitaj: poznati) likovi. Film je odmah po izlasku i početku prikazivanja na određenim filmskim festivalima pobrao hrpu lovorika, prvenstveno kritičara a zatim i publike, koji su hvalili bukvalno svaki element filma, počevši od priče, glume, režije, atmosfere i praktičnih efekata pa sve do keteringa na setu i proaktivnog odnosa filmske ekipe prema strogim ekološkim standardima u vezi bacanja PVC ambalaže. Divljenjima nije bilo kraja, hvalospevi su se ređali, ocene su se delile šakom & lopatom, epiteta je ponestajalo, a Talk to Me je završio u samom vrhu ogromne većine Top10 horor lista za 2022. godinu. Film koji je za standarde komercijalnih horor hitova snimljen prilično skromnim sredstvima (tek 4.5 miliona nečega) ostvario je zaista odličnu zaradu (92 miliona $) pa stoga ne čudi da je snimanje nastavka već u toku, da se iskoristi hype koji još traje, kao što neće biti apsolutno nikakvo iznenađenje da sequel po zaradi stigne profitabilnog prvenca.

Ali, da se vratimo samom filmu i njegovoj radnji: u fokusu naše pažnje imamo grupu tinejdžera od kojih je troje centralno – sestra i njen mlađi brat te njihova tamnoputa prijateljica. Svi oni zajedno sa ostatkom ekipe ne znaju šta će od sebe pa se na sklepanoj kućnoj žurci zabavljaju kao i svi tinejdžeri na svetu: prizivanjem duhova! Ovoga puta „stara dobra” ouija tabla je ocenjena kao izraubovana pa su autori filma došli na „genijalnu” ideju: klinci će do onostranog dolaziti uz pomoć ruke (!) i to ne bilo kakve već... pa, dobro, ni oni sami ne znaju kakve ali je bitno da ih „vozi” i da padaju u „trip”. Kada god neko prihvati ruku, takorekuć' se sa njom rukuje, pada u trans i biva u prilici da vidi nekoga sa one strane a taj je po pravilu odavno mrtav, jeziv i opasan. Ukoliko ga u tom trenutku izazivač i rečima pozove monstrum ulazi u naš svet a onda može biti svašta. Zbog opasnosti po onoga ko priziva stvorenje cela „seansa” je ograničena na 90 sekundi a zatim se prekida, makar nasilno, a ruka poput džointa prelazi u šake sledećeg izazivača, dok se svi klinci na žurci ne izređaju. I svako od prisutnih ima neko svoje iskustvo, jedinstveno, neopisivo, jezivo i neverovatno, što stvara neku vrstu zavisnosti...

Problem nastaje kada se za ovu „igru” prijavi najmlađi učesnik i kada po isteku 90 sekundi prisutni ne uspeju da ga odvoje od zaposednute preparirane ruke... Tada demon, ili šta god to bilo na drugoj stranu, preuzima potpunu kontroli nad telom dotičnog klinca ali, čini se, ni pojedini koji su pre njega igrali ovu igricu nisu imuni na lične demone koje odjednom primećuju svuda oko sebe. Iz nekog čudnog razloga svi oni koji su doneli balzamovanu ruku u gipsu su isključeni sa spiska odgovornosti, dakle neće snositi nikakve konsekvence („veoma pozitivna” poruka filma), a svi demoni će se sjatiti na pleća naših troje glavnih junaka, koji se sa njima moraju boriti kako znaju i umeju, dok ne bude suviše kasno. A demoni (ili duhovi) – k'o demoni: pojavljivaće se tu i tamo, mahom u mračnim ćoškovima i na mestima gde je žrtva osamljena, proizvodiće vizije kod žrtve usled kojih će ona da se blamira ali i da čini stvari koje inače ne bi. Sve ono što vidimo na polju nečastivih može imati prolaznu ocenu ali ne očekujte bilo šta novo: uglavnom su to već mnogo puta viđeni kadrovi, sa tek malo originalnosti ali zato prilično dobro usnimljeni, što je za utehu.

Da nije bilo sveopštih hvalospeva ovog filma i njegovog dizanja u horor nebesa mogli bismo reći kako je u pitanju jedno sasvim prosečno ostvarenje na datu temu, dovoljno za jedno gledanje a zatim i za zaborav. Ovako, kada ga mnogi proglašavaju za nešto epohalno, neviđeno, što ledi krv u žilama, tera gledaoce na povraćanje i slično ne možemo a da ne izrazimo svoju razočaranost viđenim jer ono što smo u filmu videli na trenutke jeste dobro, češće je tek prosečno a ponekad i ispod toga. Kao i obično kada su moderni horori u pitanju autori akcenat više stavljaju na centralnu poruku filma nego na njegovu zabavnost, pa Talk to Me iako u principu vrlo jasan što se tiče svoje tematike ne uspeva da bude dovoljno zanimljiv, pa čak ni originalan, osim (naravno) u vezi zaposednute ruke, što je šašavi element koji ćemo jedino i upamtiti. Za razliku od nekih drugih A24 filmova ovaj nije toliko zašao u područje drame i ne karakteriše ga prespor tempo. Radnja se odmotava pristojnom brzinom što je svakako dobro a pohvalno je i što se gledalac ne guši beskrajnim filozofiranjima. U ovome se malo i preteralo pa nismo udostojeni čak ni objašnjenja porekla famozne ruke (možda je to ostavljeno za sequel).

Greota bi bila ne spomenuti kako Talk to Me sadrži možda i najantipatičniju hordu tinejdžera koji smo videli još od Bodies Bodies Bodies. Zašto su autori filma došli na ideju da samo eventualno glavni lik može biti simpatičan a da u duelima ostalih i entiteta uvek navijamo za ovog drugog – teško je reći a mišljenje o čitavoj današnjoj mladoj generaciji svakako može biti jedan od razloga. I zaista, ovaj film je žestoka kritika mladih koji obitavaju u ekstremnoj otuđenosti dok imaju utisak kako su okruženi brojnim prijateljima na društvenim mrežama. Zloupotreba istih je posebna tema filma, kao i nastojanje izopštenih individua da se dopadnu većini, po svaku cenu. Ta cena je centralna tema filma i kao takva izuzetno bitna u savremenom svetu samo cenimo da će je malo ko shvatiti i prihvatiti. Sada se već može govoriti o nekakvoj australijskoj tradiciji jer smo nakon It Follows dobili još jedan veoma gledan, poznat & priznat horor film koji se bavi važnim stvarima po mlađi naraštaj a nema nikakve sumnje da će se ovaj trend nastaviti i u budućnosti.  

Poslednje ali ne i najmanje važno: Talk to Me sadrži horor scene koje nisu (ili makar ne deluju obilato) kompjuterski animirane. Izgled spodoba je veoma kvalitetan i uverljiv, deluju kao da su rađene starim dobrim praktičnim efektima, pa je na ovom polju film ubedljiviji nego neki bolje producirani i skulji horori koji obilato koriste CGI. Pohvalno je i što se film uglavnom ne bazira na jump scare kadrovima a količina krvi uz sve prethodno nabrojano će vam jasno staviti do znanja kako definitivno nije u pitanju PG13 ostvarenje. Odlični specijalni efekti svakako nisu dovoljni da od Talk to Me naprave odličan film ali ukoliko vas ne zanima hype i ne morate po svaku cenu pogledati najveći horor poslednjih sezona možda možete dobiti film za jedno gledanje.

+ odlični specijalni efekti
+ pozitivna poruka filma
— nedovoljno originalan
— vrlo antipatični likovi
— predvidljiv i nedorečen
 
Ocena: 5/10