Više o seriji: https://www.imdb.com/title/tt11540908/
Verovatno je većina horor fanova sita rimejkova i naježe se na samu pomisao da stiže nova verzija nekog poznatog filma, koju će neki mlađi reditelj, bez mnogo razumevanja, obraditi na savremen način, tako da se izgubi nekadašnja magija ili drugi kvaliteti koji su krasili poznato, priznato i voljeno delo... A ukoliko je kvalitet i značaj dela koje se obrađuje nesporan, kada je ono izdržalo test vremena, poput originalnog filma Carrie, a uz to je obrađivano već nekoliko puta, da li nam je uopšte potrebna nova verzija, pa još u vidu serije od osam epizoda?
Mike Flanagan je bio ubeđen da jeste, a činjenica je da je u pitanju možda i najkvalitetniji i najtalentovaniji horor režiser današnjice, što su, naravno, znali i oni koji su mu dali odrešene ruke (i budžet), da uzme stari roman Stephena Kinga i obradi ga na svoj način. Flanaganov način znači da nova serija nije bukvalni remake filma već su uzeti određeni važni delovi, neki drugi su izmenjeni da budu bliži onima iz knjige, a većina dalje radnje, likova koji se pojavljuju u seriji, događaja i fenomena jeste dopisana, pridodana, razrađena i promenjena tako da sve skupa čini skladnu celinu. Kao i u svakoj verziji do sada radnja se vrti oko Carrie White, devojčice koja je sticajem okolnosti društveno izopštena iz zajednice, a pod teretom onoga što će joj se događati otkriva da poseduje snažnu moć telekineze... Serija počinje kadrovima pogibije njenog oca (to je prvi detalj koji je promenjen u odnosu na staru verziju) što će biti povod da policija upadne u njegovu kuću i u njoj zatekne dve skrivene ženske osobe: Margaret i Carrie. U odnosu na staru verziju filma u seriji malena Carrie nije imala nikakvih dodira sa spoljnim svetom, osim nekoliko kratkih iskradanja do svoje komšinice. Ona je godinama živela potpuno sakrivena u kući Whiteovih, u potpunosti okrenuta svojoj strogoj majci koja joj je bila jedini vaspitač, i koja je bila ubeđena da je na taj način drži podalje od svih opasnosti koje vrebaju u savremenom, kapitalističkom i korporativnom svetu.
Sam početak serije će vam ponuditi dva zanimljiva ali drugačija elementa od očekivanog, promene koje ćete morati prihvatiti ukoliko želite da vam se dopadne ono što sledi. Kao prvo, moraćete da prihvatite da nova Margaret White nije ona stara, u izvođenju maestralne Piper Laurie, već je u pitanju savremena verzija, ne toliko religiozno ekstremna. U početku mi se ova promena nije dopala, jer sam očekivao da bi uvek odlična Samantha Sloyan mogla biti zastrašujuća gotovo poput legendarne Piper, ali kako je vreme proticalo promenio sam mišljenje i prihvatio novu Margaret kao uverljiviju i potencijalno realniju osobu, majku koja bi danas definitivno mogla živeti u našoj blizini. Naime, Flanagan je lik Margaret skrojio tako da bude nešto manje zadojena religioznim fanatizmom a više nekim danas aktuelnim problemima američkog srednjeg sloja, oličenim u strahu od američke vlade, tajnih službi, opasnostima duboke države i čitavim nizom teorija zavere. Margaret i dalje danonoćno prisiljava svoju ćerku na beskonačne molitve u ormaru, i dalje je jedina knjiga sa kojom se malena Carrie susrela Biblija, ali nema one agresije i onih padanja u trans kao u filmu iz 1976. godine. Upravo ta i takva savremena Margaret je možda manje jeziva ali definitivno značajnija po seriju i gledaoce, to jest – njihove roditelje, koji bi se u nekim stvarima trebali ugledati na nju (naravno, tu ne mislim na verovanje u raznorazne teorije zavere).
Druga, i možda krupnija stvar na koju ćete se morati privići je sama Carrie, dakle moraćete poverovati da je devojčica koja je bila bukvalno zamandaljena u svom domu deceniju i po sada konačno pod pretnjom zakonom krenula u lokalnu školu, i to na – sopstveno zadovoljstvo. Carrie je i pored majčinog strogog “vaspitavanja” i sputavanja veoma radoznala i željna da se uklopi u školu, među svoje vršnjake, a još više žudi za novim znanjima (nadohvat joj je cela biblioteka), upotrebom savremenih načina da do tih znanja dođe (kompjuteri i telefoni) jer joj je sve to bilo zabranjeno od kada zna za sebe. Nisam siguran u kojoj meri bi neko ko je bio naprosto izolovan od spoljnog sveta uopšte bio sposoban da vodi najobičniju konverzaciju ali Carrie uspeva da izbegne velike mentalne blokade tokom prvih dana škole, makar u početku. Naravno, neminovno je da se devojčica koja je odgajana poput nje u brojnim stvarima ne uklapa u savremeno društvo a, nažalost, neminovno je i da neko poput Carrie odmah zapadne za oko školskim „predatorima”, koji uvek moraju imati neki predmet maltretiranja. Već prvog školskog dana glavni antagonista serije postaje Chris Hargensen, lepa i dominantna devojka i nezvanični vođa devojaka kojima je ona idol. U pitanju je devojka iz bogate porodice koja je sadistički nastrojena i koja će biti direktno odgovorna za nemilosrdno zlostavljanje i maltretiranje povučene Carrie, što će dovesti do spektakularne završnice serije koja će, naravno, kulminirati tokom maturske večeri.
Ovde dolazimo do najvećeg majstorstva Mikea Flanagana i do najvažnijeg aspekta kompletne serije a to je – njena izuzetna aktuelnost. Flanagan nije pristupio remakeu Carrie pukim prepisivanjem, recikliranjem kultnih scena ili pojačavanjem horor elemenata kako bi se dodvorio široj gledalačkoj publici. On je svoje delo naprosto osavremenio, smeštajući porodicu White u sadašnje vreme suočavajući ih sa današnjim svakodnevnim problemima. Već sam pomenuo da se Margaret poput velikog broja današnjih ljudi suočava sa „opasnostima” koje vrebaju iz raznoraznih zavera i štetnih vladinih zakona ali se nakon početka Carrienog školovanja u državnim institucijama suočava i sa po njenom mišljenju štetnim obrazovnim sistemom u kombinaciji sa inertnim i neefikasnim sistemom zaštite učenika u školama. Flanagan veoma veliku pažnju posvećuje ovom američkom problemu (koji veoma lako možemo preneti i na domaći teren), gde se osim na sada već tradicionalnu (ne)bezbednost u školama fokusira i na nastavni kadar koji u njima radi, jasno nam poručujući da je taj kadar nedorastao, nemoćan i neadekvatan kako bi rešio bilo koji problem sa kojim se učenici suočavaju. Metode kojima direktor, profesori i pedagog pribegavaju su zastareli, neefikasni i najčešće služe da se problemi gurnu pod tepih, istovremeno štiteći svoj položaj, često uz zatvaranje jednog ili oba oka te (in)direktno ignorisanje nasilnika. Flanagan preko odnosa jednog profesora i jedne učenice zalazi na veoma klizav, potresan i bolan teren a brutalnu istinu otkrivamo gotovo u svakom kadru koji se dešava unutar školskih zidina...
I ne samo to: Flanagan je glavnu temu originala, a to je vršnjačko nasilje, izolacija i neadekvatna reakcija starijih, osavremenio na način da bude brutalno jasan svakom današnjem školarcu. Jednostavno, danas dostupna tehnologija pomogla je nasilnicima da budu još brutalniji, pa tako možemo reći da je nekadašnja Carrie koja je doživela prvu menstruaciju u školskoj tuš-kabini još i dobro prošla jer se skandal zadržao unutar škole i kod drugih učenica iz razreda koje su prisustvovale toj sceni. Danas, ta ista scena savremene Carrie završila je direktno na društvenim mrežama i postala viralna, što je bio tek početak neljudskog maltretiranja jedne nežne, osećajne i neiskusne devojčice koja je mislila da su joj prijatelji svi oni koji se tako izjašnjavaju. Prebacivanje priče o Carrie u doba kojim ne caruju nasilnici već uticajni nasilnici sa ogromnim brojem pratilaca na društvenim mrežama i te kako ima smisla jer su danas metode maltretiranja daleko prevazišle nekadašnje, dok su roditeljima, nastavnicima, pa i nadležnima ruke još više vezane, i niti mogu, niti hoće da se izbore sa tim problemom. Ponižavanje učenika se ne završava kao 1976. godine, prostim završetkom nastave i odlaskom kući, već se nastavlja u nedogled na svačijem telefonu i nikoga ne zaobilazi, sve dok ne postane suviše kasno, i dok neko ko je bio potpuno bezazlen, dobroćudan i nevin (Carrie White) pod teretom silne agresije koja ga zatrpava sa svih strana ne bude gurnut na svoju drugu stranu (Carrie Red) i eksplodira, u ovom slučaju i figurativno i bukvalno, povlačeći sa sobom stotine žrtava i devastirajući pola grada...
Serija poseduje brutalne i krvave scene, pogotovo u svojoj završnici, ali se (baš kao i originalni pisani ili filmski materijal) ne može nazvati čistokrvnim hororom. Ovo je zapravo emocionalna i društvena tragedija, povremeno dinamična i zabavna ali mnogo češće teška i potresna, pogotovo kada imamo u vidu da je problem maltretiranih devojčica poput Carrie veoma rasprostranjen i da se na rešavanju tog problema ne radi dovoljno, ukoliko se radi uopšte. Iako ne sadrži mnogo horor kadrova, i gotovo u potpunosti je lišena jump scare momenata, ova serija je mnogo potresnija od prosečnog savremenog horor filma, upravo zbog toga što je veoma istinita, makar u pogledu stanja u današnjim školama i među omladinom. Dodatna stvar na koju autor stavlja fokus su odnosi u današnjim porodicama, a da bi nam to predočio on se fokusira na Whiteove i Hargensenove, porodice koje su dijametralno suprotne po svom socijalnom statusu ali se susreću sa sebi svojstvenim problemima i na granicama su raspada. Da nisu samo porodice u krizi pokazuju nam životi (ili bolje rečeno životarenja) nekolicine profesora koje mestimično pratimo a jedini koji su u ovoj seriji tajnoviti su novodopisani likovi koje upoznajemo u finalu, verovatno i zbog toga što je autor planirao da Carrie bude prva njegova serija koja bi dobila drugu sezonu. Ukoliko se to desi – verujem da će kvalitetom opravdati očekivanja ali će biti zanimljivo videti u kojem pravcu će sve ići, imajući u vidu kako se prva sezona završila.
Osim već pomenute Chris Hargensen (koju odlično igra Alison Thornton) u seriji gledamo i Sue Snell (u izvođenju Siena Agudong), koja prilično verno ostaje na tragu one iste osobe iz originalnog filma, iako je ovde zbog izmenjene strukture priče dobila nešto veću minutažu. Gledamo i nešto drugačijeg Tommyja Rossa i donekle dopunjenu profesoricu (igra je Amber Midthunder) koja opet pribegava istovetnim pokušajima vaspitavanja bezobraznih učenica. Uz nekolicinu dobro poznatih likova, koji su ovde u novom ruhu, tu su i u potpunosti novi karakteri. Ističu se direktor škole (Matthew Lillard), profesor (Rahul Kohli) i pedagog (Tim Bagley), još neki učenici koji su dodatno proširili celokupnu radnju, kao i ekipa likova koju je Flanagan ekskluzivno uveo u seriju a koji takođe imaju određene specijalne moći. Možda najznačajnija je Emaline, plavokosa otpadnica koja se našoj Carrie našla kao oslonac u najtežim trenucima, a nije nikakvo iznenađenje da u jednoj od uloga u delu Mike Flanagana vidimo i njegovu suprugu Kate Siegel. I za uvek odličnu Kate i za ostale važi isto: svi koje budete videli na ekranu su zaista odlični u svojim ulogama i to je jedan od već zaštitnih znakova ovog autora. Od svih pomenutih imena rekao bih da se izdvaja Samantha Sloyan, koja se već pretplatila na uloge verskih fanatika, a koja dominira svakim kadrom u kojem se nalazi. Zanimljivo je gledati i Matthewa Lillarda koji je definitivno zapostavljen a kvalitetan glumac, te se nadam da ćemo ga uskoro videti u još nekom horor hitu.
Ipak, svaki gledalac ove serije biće naprosto oduševljen glumom Summer H. Howell, koja je među 1500 kandidata na castingu izabrana za ulogu nove Carrie. Iako sam poput većine fanova originala bio sumnjičav u novu izvedbu kultne junakinje mogu reći kako je Summer izuzetno uspešno iznela ovu ulogu na svojim plećima, a priznaćete da pred njom nije bio nimalo lak zadatak. Summer je izuzetno simpatična kao „nova” Carrie koja je veoma optimistična u vezi sveta koji otkriva ali i prilično jeziva kada uđe u „crveno”. Njen prirodno mladolik izgled (dosta je starija od uloge koju igra) i očigledno urođena krhkost su joj nesumnjivo pomogli da dobije ovu ulogu ali su njeni glumački kvaliteti i odgovarajuća harizma definitivno prelomili da bude angažovana. Uglavnom, sumnjam da će biti mnogo onih gledalaca koji će biti razočarani u novu Carrie White, iako ostaje utisak kako je Sissy Spacek i dalje neprevaziđena, i umnogome drugačija. Po nekim elementima Summer H. Howell u ovoj ulozi je bliža Chloë Grace Moretz nego Sissy Spacek (što mi se takođe nije dopalo) a nije mi se dopalo ni to što Carrie u nekim kadrovima pokretima ruku bukvalno oponaša Eleven (čak je i scena u kojoj ona sa Emaline testira svoje moći prekopirana iz Stranger Things: The Lost Sister). Nije mi se dopalo ni to što su neke prerađene scene iz originala (scena iz fiskulturne sale, ali i sa maturske večeri) dosta slabije nego u filmu iz 1976. godine.
Iako sam se pribojavao kako će ispasti, serija Carrie je nešto najkvalitetnije što možete pogledati ove sezone, toliko kvalitetno, neophodno i potrebno današnjim gledaocima da bih je (ukoliko bih se pitao) najradije svrstao u obaveznu školsku lektiru, u video materijal koji bi se pod pretnjom negativne ocene prikazivao na časovima (a na roditeljskim sastancima se prikazivao roditeljima). Mora se odati priznanje Mikeu Flanaganu jer je još jednom dokazao da je majstor svog zanata i da ništa ne prepušta slučaju (njegovi fanovi bi rekli da što takne pretvara u zlato). Serija Carrie je pravi primer kako nijedan remake nije suvišan i kako može imati značaj, ukoliko se njegovoj izradi priđe planski i sa pažnjom, i ukoliko ga, naravno, radi dovoljno talentovani autor koji zna šta hoće.
0 comments:
Post a Comment