Saturday, June 18, 2022

Stranger Things (Season 2) (2017)


Više o seriji: https://www.imdb.com/title/tt4574334/episodes?season=2

The Duffer Brothers su zamislili Stranger Things kao mini seriju ili eventualno antologiju ali ih je uspeh prve sezone (čitaj: finansijska ponuda Netflixa koja se ne odbija) ipak naterao da promene plan. Njihova zamisao je bila da sequel smeste u 90-te godine a da se dosta stariji likovi ponovo bore protiv istog zla, dakle nešto slično kao što je viđeno u Kingovom It. No, i od toga se odustalo (čitaj: Netflix je svoju „zlatnu koku“ već isplanirao kao višesezonsku) pa se druga sezona Stranger Things pojavila 27. oktobra 2017. godine a činilo ju je devet epizoda.


Sezona se veoma logično nastavlja na završetak prethodne a dešavanja otpočinju godinu dana nakon raspleta koji smo gledali u prethodnoj finalnoj epizodi. Naši klinci i dalje provode ugodno detinjstvo prepuno zabave i igre, naravno, neko manje a neko više. Dok se Lucas i Dustin uglavnom ponašaju kao da (skoro) ničega nije ni bilo Mike ne može da se pomiri sa nestankom Eleven pa svako veče preko voki-tokija pokušava da joj ostavi poruku na jednom od radio kanala... Na njegovu žalost poruke ostaju bez odgovora a on već pomalo gubi nadu. Ipak, jezive događaje koje su klinci preživeli u oba sveta (našem i Upside Downu) su pomalo potisnuli, što pod teretom protoka vremena što zbog pretnji vlasti da drže jezik za zubima ako im je život mio. U tom stilu žive i odrasli, pre svih šerif Hopper i Joyce. Doduše, šerif Hopper živi nešto „malo“ drugačije: veoma brzo saznajemo da je Eleven uspela da utekne iz mračnog sveta te se jedno vreme skrivala u obližnjoj šumi pre nego što ju je šerif pronašao i krišom smestio u svoju kolibu. Bez porodice, ali i sa traumom koja se tiče njegove ćerke, Hopper se nameće kao idealan staralac čudne devojčice ali i njena preko potrebna zaštita... Devojčica, pak, pokazuje želju da poseti Mikea ali joj šerif ne dozvoljava da napušta kolibu, radi njene bezbednosti. Međutim, ono što je najvažnije a što nijedan od aktera prethodnih dešavanja ne zna je da Will ipak nije onaj isti klinac kao pre famozne otmice, odvođenja u Upside Down i kasnijeg oslobađanja...


Will je okidač ove sezone, a okidač su i aktivnosti u vojno-medicinsko-istraživačkom centru koje se tiču aktivnosti portala i svega onoga što on donosi u naš svet a koje nikako nisu prestale. Ipak, Will je taj koji i dalje doživljava vizije, koji se povremeno protiv svoje volje zatiče u Upside Down svetu, koji oseća nečije prisustvo u sebi i koji zna da više nije isti dečak kao ranije i da u svom telu nije potpuno sam... On ne može da proceni šta tačno oseća, niti odakle taj osećaj dolazi a to je samo jedna od početnih misterija koju posmatramo tokom uvodnih epizoda... Stranger Things (Season 2) je školski primer kako se pravi sequel bez izmišljanja tople vode ili što bi rekli Amerikanci – bez popravljanja onoga što nije pokvareno. The Duffer Brothersi su uzeli sve ono što je dobro u prethodnoj sezoni i dodatno obogatili, proširili u više pravaca, trudeći se da ne naruše opšti utisak, specifičnu atmosferu i prepoznatljivu dinamiku. U tome su skoro i uspeli, sa jednim problemčićem kojim ćemo se pozabaviti u kasnijim pasusima. Uglavnom, braća su pribegla dobro oprobanom receptu kada su sequeli u pitanju a zatim i očekivanim ubacivanjem novih likova poradili na dodatnom razbijanju monotonije i uspostavljanju nekih novih relacija među karakterima. Naravno, sve ovo ne bi tako dobro funkcionisalo da braća (i njihovi pomoćnici) nisu dobrano zagrejali stolicu i svojski poradili na scenariju koji (i pored povremenih problema) veoma dobro funkcioniše.


Grupa klinaca isprva ima nešto manje aktivnosti nego u prethodnoj sezoni, čak je delimično i razbijena izostankom nekih likova (Eleven i kasnije Willa) ali su odnosi nešto drugačiji nego ranije, prvenstveno zbog novog člana a onda i zbog famoznog „ljubimca“ kojeg je Dustin prisvojio. Ipak, hemija između likova i dalje postoji, čak su stvorene i neke nove relacije između nekih po godinama starijih likova i klinaca (Nancy-Dustin i pre svega Dustin-Steve). Dustin (sada sa novim zubima) nam je i dalje omiljeni lik grupe, lik koji je duboko zabrazdio u svet fikcije, filma i stripa što je od krucijalnog značaja ne samo po rasplet sezone nego i po njen šarm. S druge strane, Mike nam je bio još malo odbojniji nego u prvoj sezoni što može biti subjektivni problem ali i problem scenarija koji mu je dodeljen (više o tome kasnije). Oni nešto stariji su prošli dvojako: Nancy i Jonathan su svoje odnose unapredili za nekoliko koraka ali je utisak da se na tom polju moglo znatno više (možda je ostavljeno za nerednu sezonu?). S druge strane, najveći napredak u sezoni doživeo je Steve: od glavnog ljudskog antagoniste (makar van zidina vojno-istraživačkog centra) postao je jedan od simpatičnijih likova na ekranu, pogotovo kada je u društvu mlađih od sebe. Šetnja kroz šumu sa Dustinom i njihov razgovor na temu devojaka je jedan od highlighta kompletne sezone.


Mikeova porodica je ostala otprilike na starom, sa tek povremenim kadrovima i tek jednom urnebesnom scenom tokom poslednje epizode. Kada su odrasli u pitanju akcenat je stavljen na Hoppera i Joyce i oni su uglavnom u fokusu. Tu i tamo vidimo male ali odlične role sporednih likova, poput profesora, Mikeovog oca ili urnebesne klinke Erice a upravo te male minijature sporednih karaktera pokazuju s kakvom se ozbiljnošću prišlo izradi. A onda su tu i novi likovi. Prva, ali ne i najvažija po samu radnju je devojčica po imenu Max, crvenokosa klinka koja sa svojim polubratom Billyjem dolazi iz velikog grada. Max je otpadnica, buntovnica ali veoma upečatljiva (crvenokosa), sposobna (drži nedostižni rekord u Dig Dugu) i usamljena (uglavnom zbog temperamenta svoj polubrata) i kao takva odmah upada u oči Lucasu i Dustinu. Vremenom postaje član Mikeove grupe ali u tom segmentu uviđamo određene probleme (i o njima ćemo malo kasnije). Njen polubrat Billy je u principu zauzeo Steveovo mesto i postao glavni negativac gradića. Billy je lep, zgodan, harizmatičan, sposoban i agresivan pa od njega strepe svi mladići, klinci pogotovo, dok mu devojke ne odolevaju. U kasnijem toku upoznajemo i oca i maćehu Billyja i Max ali mnogo važniji po samo radnju je Bob s kojim je Joyce u vezi. Bob je jedan pozitivan lik, dobričina, uglavom bezuspešno pokušava da se nametne kao prijatelj Willu i Jonathanu a kada sve ovo imamo u vidu odmah znamo i njegovu sudbinu. I o tome ćemo malo više kasnije, kada dođemo do mana sezone.


Svi likovi i sva dešavanja i ovaj put su izuzetno efektno ubačeni u specifični okoliš 80-ih, tadašnju atmosferu, način odevanja i opšteg funkcionisanja. Sezona obiluje kadrovima koje je pravo zadovoljstvo gledati i koje će nešto starijim gledaocima, a pogotovo onima koji pamte taj period, definitivno izazvati osmeh na licu. Kažu da je dobar deo budžeta prve sezone otišao na kupovinu raznih stvari koje datiraju iz tog perioda ne bi li set izgledao što verodostojnije i autentičnije. I ova sezona ne odudara od toga pa ne treba ni napominjati da nismo primetili nikakvo odstupanje ili veće greške. Mala zamerka ide na račun nešto diskretnije muzičke podloge, ili se makar nama čini da je u prvoj sezoni pozadinska muzička podloga bila izraženija, ali ćete zato u više navrata čuti istaknute muzičke hitove tog doba, iz raznih muzičkih pravaca. Znamo da su autorska prava za određene muzičke numere papreno koštala ali se definitivno isplatilo... Kroz gotovo celu sezonu se oseća neodoljivi vibe 80-ih i to je valjda najveći plus kompletne serije. Danas ne postoji filmski ili serijski materijal koji kvalitetnije i vernije dočarava taj period pa ukoliko ste fan filmova tog perioda ne moramo vam ni savetovati šta vam je činiti... Ukoliko niste do sada pogledali Stranger Things već ste malo zakasnili.


A onda je tu i Upside Down svet... Prikaz tog mračnog sveta je takođe proširen, kao što je proširen i pogled na određene spodobe i karakondžule koje ga naseljavaju. Ima tu novih informacija, novih detalja, novih načina funkcionisanja, dakle proširivanje priče u svim pravcima, ali je utisak da se i ovde moglo više. Ili je možda namerno sve servirano na kašičicu, kako bi ostalo materijala za sledeće sezone (to u svakom slučaju ne može biti mana ukoliko ste fan serije). Druga sezona je nešto autonomnija po svojim dešavanjima i ne trudi se u svakoj sceni asocirati na neki horor ili SF hit, što ne znači da referenci nema, već ih nema u tolikom broju. Kao da su autori iskoristili ogroman broj referenci da se „probiju na tržište“ prvom sezonom (i jedinom kako su planirali) a sada su rešili da napišu nešto originalniji scenario, koliko je to moguće... Ipak, videćete brojne scene koje otvoreno i potpuno namerno asociraju na brojne filmske hitove, pogotovo iz 1984. godine, jer se te godine i dešava radnja druge sezone. Vidimo otvorenu posvetu filmu Ghostbusters, Indiana Jones and the Temple of Doom, Terminator, Gremlins, Firestarter (svi iz 1984. godine) a onda i Close Encounters of the Third Kind i Aliens, između ostalih. Tu se spisak ne završava pa ukoliko ste pasioniraniji filmski fan tog vremena pronaći ćete još manjih ili većih referenci.


Poslednje ali ne i najmanje bitno – druga sezona ima pristojan završetak. Radnja je zaokružena na veoma korektan način, čak i emotivan, sa (naravno) vrebajućim zlom koje može ponovo da izbije na površinu u nekom trenutku... Završetak druge sezone je bolji nego u prethodnoj, sadrži vizuelne elemente koji navode na pomisao da je autorima bio plan da ovde (makar za neki period) stave tačku a hepiend koji vidimo tako pristaje atmosferi i priči koju smo pratili u prethodnih sedamnaest epizoda... Pitate se šta je onda problem sa ovom sezonom i zbog čega nije dobila veću ocenu od prethodne? Krenućemo prvo od jednog problema koji vama ne mora zasmetati a odaziva se na ime – predvidivost. Možda je sve urađeno sa namerom, kako bi nas podsećalo na brojne filmove 80-ih, ali ova sezona poseduje dosta predvidljivih momenata, reklo bi se mnogo više od prethodne. Sezona ili ne uspeva ili ne pokušava da nas iznenadi nekim (velikim) preokretima već nam daje potpuno očekivane twistove, od sudbine nekih junaka (Boba, pre svega), do dugo očekivane pojave nekih nama omiljenih (susret Eleven i Mikea u finalu). Gomilu scena možete apsolutno predvideti, neke i po nekoliko epizoda ranije, bez obzira da li se radi o malim elementima priče ili krupnijim stvarima koje su mogle ili trebale biti bolje zamaskirane i iznenađujuće, čime bi sezona bila još efektnija.


Najproblematičniji deo sezone je njena sedma epizoda koja se dešava u Čikagu. Ova epizoda prikazuje Eleven koja je u potrazi za svojom davno izgubljenom sestrom a put je nanosi u veliki grad i u grupu otpadnika sumnjive prošlosti kojom diriguje tamnoputa devojka sa određenim moćima. Glavni problem epizode je što deluje potpuno istrgnuto iz Stranger Things univerzuma. Priča koju posmatramo gotovo da nema nikakve veze sa centralnom a likovi u pomenutoj bandi su izuzetno nesimpatični i slabo napisani, bez neke dubine. Uz sve to kompletna epizoda se dešava u Čikagu a glavna nit radnje je na pauzi, čime se narušava do tada specifičan tempo serije gde se više fokusa naizmenično prikazuju čime se izbegava monotonija. Deluje kao da je sedma epizoda neuspeo eksperiment koji je ubačen u sezonu, možda čak i pokušaj nekakvog spin-offa koji nije prihvaćen i koji ovakav kakav jeste nije ni trebao biti inkorporiran u priču. Još jedan od problema, ili možda bolje reći stvari koje nam se nisu dopale, je lik Mikea koji je u ovoj sezoni dosta neprijatan i to ne samo prema Hopperu već i prema Max. On ne dozvoljava devojčici da se približi njegovoj grupi pa je često veoma drzak i odbojan prema klinki, čak i kada za time nema apsolutno nikakve potrebe i kada bi mogao konačno biti pristojniji (recimo, scena u finalu).


Takođe, koliko god Max bila simpatična, pa čak i dobrodošlo osveženje u ovu grupu dečaka, ona tokom cele sezone i nema pravu ulogu, uvek je oterana sa mesta dešavanja i nalazi se nekoliko koraka iza klinaca. Ovo je čisto subjektivni utisak ali – mišljenja smo da neki specijalni efekti odudaraju od ostatka scene, recimo kadrovi sa Dustinom i Dartom ali i ne samo oni. Nekako bi mnogo efektnije bilo da su i specijalni efekti rađeni u stilu filma tog doba, dakle praktično, bez obzira na svu komplikovanost ili cenu. No, to je samo sitna zamerka koja ne bi trebala da vas pokoleba od gledanja druge sezone Stranger Things koja je logičan nastavak prve sezone i u principu gotovo istog kvaliteta. Potpuno je druga stvar što su gledaocima nakon prve sezone porasli apetiti i očekivanja i što će neki istim kvalitetom, ambijentom i likovima biti pomalo razočarani.

+ odličan nastavak odlične prve sezone
+ verno dočaran izgled i atmosfera 80-ih
+ kombinacija horora, misterije i fantazije
+ odlična glumačka postava i novi likovi
— predvidljivost; Mike; sedma epizoda
 
Ocena: 8/10

Ukoliko želite da i vaši prijatelji posete naš sajt podelite ga na društvenim mrežama putem sharing dugmića. To vam neće oduzeti previše vremena a doprineće popularnosti sajta.

0 comments:

Post a Comment