Sunday, October 15, 2017

Jackals (2017)


Režija: Kevin Greutert
Uloge: Deborah Kara Unger, Stephen Dorff, Johnathon Schaech
Pogledajte još: Fender Bender (2016)

Jackals započinje prologom koji se dešava na veoma dobar i efektan način: u retro fazonu prisustvujemo pokolju koji posmatramo iz perspektive prvog lica. Nepoznati provalnik se po mrklom mraku uvlači u dom jedne porodice, šunja se po spavaćim sobama dok su ukućani u dubokom snu, posmatra ih obasjane svetlošću baterijske lampe a kada se zbog šuškanja oni probude on ih istog trena ubija svojim bodežom. Nakon masakra kamera se fokusira na ogledalo u spavaćoj sobi a mi vidimo izgled osobe u kojoj smo se do tada nalazili: u pitanju je ubica sa maskom, što je još jedan adut „pozajmljen” iz starog horor hita.


Nažalost, nakon Halloween uvoda Jackals kreće takođe neoriginalnim ali mnogo manje zanimljivijim i efektnijim putem. Radnja se seli malo dalje, i vremenski i prostorno, ali ostaje u 80-im godinama, barem ako je sudeći po rečima autora filma. Onoliko koliko sam pohvalio vremenski period prikazan u filmu Cabin 28 toliko ga kudim u slučaju Jackals. Ovo je film gde retro utisak nije previše upečatljiv, gde se 30 godina stara radnja dočarava isključivo odsustvom tehnologije (nema mobilnih telefona i drugih sredstava komunikacije) i sa jednim crno-belim TV aparatom i nekoliko starih automobila (vidimo Mercedes W123, recimo). Sve ostalo komotno može da potiče i iz modernog doba (kao što uostalom i potiče, jel'), počevši od frizura likova, preko njihovog izgleda i oblačenja pa do ponašanja, make-upa i ostalih sitnica. Ipak, treba reći i ovo: autorima je svakako na ruku išlo i to što se kompletna radnja ovog filma dešava u brvnari koja se nalazi duboko u šumi a šume i brvnare su bile gotovo iste i početkom 80-ih godina prošloga veka kao što su to i danas. Slučajna koincidencija (i loš scenario) je hteo da se kompletan film dešava tokom jedne noći što svakako nije atraktivan ambijent, bilo da se radnja dešava danas ili onda kada autori filma kažu da se dešava.


Uglavnom, u tu i takvu brvnaru je došla jedna porodica ali ne radi provoda ili uživanja u vikendu već zadatka radi. Majka, otac, sin, snajka, njena beba i još jedan angažovani tip su došli ovamo kako bi drugog sina (snajkinog muža a bebinog oca) izbavili iz kandži opasne sekte u koju je upao sticajem nekakvih okolnosti (koje niti vidimo niti ćemo ih saznati u događajima koji slede). S obzirom da njihov sin više nije njihov sin, da odbija poslušnost i kontakte sa svima poznatima, da se čak ni ne odaziva na svoje ime već je dobio nekakvo (čini se) satanističko roditelji organizuju otmicu sina, njegovo donošenje u kolibu, vezivanje i svojevrsni čin egzorcizma za koji je angažovan tip koji, valjda, ima već nekakva iskustva u sličnim situacijama (ili je veoma ubedljiv folirant). Zavezani i agresivni sin ne pokazuje nikakve nagoveštaje saradnje, agresivan je, preti svima (čak i svom detetu) ali ukućani ne gube nadu i pokušavaju da dopru do njegove podsvesti podsećajući ga na njegovu prošlost, detinjstvo i najmilije. Međutim, kada su bili suviše daleko od svog cilja a veoma blizu tome da se dotični vezani sektaš odveže sa stolice i iskida ih svojim zubima u pomoć mu stižu njegovi maskirani kompanjoni, naoružani odlučnošću, maskama i sekirama.


Do tada se činilo da Jackals može biti nekakva trapava, neuspela i glupa kombinacija prosečnog niskobudžetnog horora o egzorcizmu i The Invitation klona (i ovde imamo famozni porodični skup jedne imućne porodice, imamo agresivnu sektu i imamo pritajene likove koji nešto kriju). Međutim, kada pristignu maskirani likovi Jackals se pretvara u home invasion triler horor čija krivulja (ne)kvaliteta se  drastično ustremljuje naniže. Zaista je teško reći šta u ovom filmu ne valja jer on ne poseduje nijedsan element koji bih mogao pohvaliti i za koji bih mogao reći da je makar prosečan; čak i ono što nije za kritiku apsolutno nije ni za pohvalu, tek osrednje je izvedeno, prilično generički, neatraktivno, neubedljivo i nezanimljivo, potpuno u suprotnosti sa prethodnim filmovima istog režisera. Da potsetim, Kevina Greuterta najbolje pamte obožavaoci Saw serijala budući da je dotični režirao Saw VI i Saw 3D a nakon njih je bio odgovoran za sadržajno osrednje ali vizuelno atraktivne Jessabelle i Visions. Upravo zbog toga je i čudno što Jackals izgleda tako dosadno, neatraktivno, mračno, jeftino i bez ijednog kadra koji bi se mogao upamtiti ili istaći u recenzijama poput ove.


Osim što ne znamo kako je dotični nesrećnik zabrazdio u izuzetno nasilni kult ne znamo ni kakav je to kult tj. sekta, čime se bave, koji su im ciljevi i zašto su tako ubilački nastrojeni i kojim metodana uspevaju da preobrate svoje članove (čitaj: kompletno im isperu mozak). Ne saznajemo ništa ni u vezi porodice zatočene u kolibi a pokušaji da se celokupna situacija objasni neiskrenošću, neverstvom i drugim neraščišćenim računima deluje prilično slabo i jadno (daleko od poučne situacije koju smo videli u Dead End). Likovi koje vidimo su ponekad tek prolazni, mahom ne previše uverljivi a njihovi naumi su često nejasni i neživotni. Neki likovi koji su imali šanse da budu kudikamo simpatičniji i gledljiviji skončavaju vrlo rano a oni koji preostaju se najčešće bave nerezonskim ponašanjem i konstantnim razdvajanjem kako bi sektašima olakšali posao. Film nije previše strašan a reklo bi se da je u prvoj polovini filma najstrašnija njuška plavokose majke koja izgleda kao da će se sledećeg trenutka pretvoriti u šakala ili kao da joj je neki šakal odgrizao pola face pa je pred sam početak filma pokrpljena plastikom. Zaista ne znam čemu angažovanje glumica sa neuspešnim plastičnim operacijama ali možda su one nesrećnice sada mnogo jeftinije, ko zna.


Jezive atmosfere ima samo u tragovima, napetosti tek malo više, a najviše vidimo iritiranja gledalaca, bilo da se radnja odigrava unutar kolibe ili na čistini ispred, gde deluje maskirana i tvrdoglava horda. U kolibi porodica nikako da shvati da zavezani nije više njihov sin i da je mnogo bolji plan od pokušaja normalnog razgovora predavanje plena. S druge strane, maskirani šakali definitivno poseduju paranormalne moći, kreću se sporo i nečujno ali se uvek nalaze tamo gde treba (iza leđa žrtve), savršeno vide noću u šumi iako nose maske, uživaju da satima teatralno stoje grupisani i plaše svoje buduće žrtve (iz istog razloga valjda i nose te maske) a sporazumavaju se vučjim arlaukanjem. Na polju home invasiona Jackals ne donosi apsolutno ništa novo jer sve što u njemu možete videti videli ste i ranije samo u mnogo ubedljivijim, kvalitetnijim, strašnijim i napetijim primerima. Jedino što ovaj film donosi je još jedna nezanimljiva borba na relaciji porodica-sekta ali pošto znamo ko u današnjim hororima odnosi prevagu ni završetak ovog filma vam neće biti preveliki šok. 

+ recimo da su maske članova kulta strašne
— dosadan, neatraktivan i nezanimljiv film
— ništa novo na polju home invasion žanra
— ništa strašno i napeto već samo iritirajuće
— bez početka i kraja a sa mnogo nejasnoća


 Ocena: 3/10

Ukoliko želite da i vaši prijatelji posete naš sajt podelite ga na društvenim mrežama putem sharing dugmića. To vam neće oduzeti previše vremena a doprineće popularnosti sajta.

0 comments:

Post a Comment