HOROR FILMOVI (I SF)

Winnie-the-Pooh: Blood and Honey je svojevrsni marketinški fenomen jer je u pitanju mikrobudžetno ostvarenje u koje je uloženo svega 0.1 miliona dolara a donelo je zaradu od čak 7.7! Još i pre izlaska ovaj film je dospeo u žižu interesovanja horor fanova a prilično je i hypeovan, pre svega zbog glavnog negativca. Upravo zbog neočekivane popularnosti promenjena je inicijalna ideja da ima ograničeno prikazivanje i film je pušten u bioskope širom sveta (prikazivao se i kod nas)...

Svi su pohrlili da vide kako to i na koje načine brutalno ubija medo iz čuvene dečije knjige ali je većina gledalaca izlašla iz bioskopa razočarana jer je (po našem mišljenju) Winnie-the-Pooh: Blood and Honey jedan od najgorih horor filmova za koje znamo da su se prikazivali na velikom platnu (u našoj zemlji). Evo o čemu se radi: pre mnogo godina mladi Christopher Robin se u šumi sprijateljio sa Sovom, Zecom, Iarom, Praščićem i Vini Puom ali je po dolasku zime morao napustiti Hundred Acre Wood i otići na koledž... Pet godina kasnije Christopher se vraća u šumu skupa sa svojom verenicom kako bi pronašao stare prijatelje ali pronalazi samo ruševine onoga što je upamtio: nakon njegovog odlaska Pooh i Piglet su postali divlji i ubilački nastrojeni a glad koju su osetili napravila ih je krvožednim stvorenjima. Već iste večeri Piglet će se domoći Christopherove verenice a on će veoma brzo doznati da par monstruma ne pogoni samo želja za krvlju već i – gnev zbog davne izdaje. U međuvremenu (jer dvoje junaka nije dovoljno za jedan brutalni slasher) grupa mladih devojaka dolazi da provede lep & ugodan vikend u zabačenoj kući u blizini šume... Međutim, na „opšte iznenađenje” njihov odmor se pretvara u pravu noćnu moru sa medvedom i svinjom...

Winnie-the-Pooh: Blood and Honey je jedan od onih filmova gde je početna ideja zapravo sve što ima. Glavni štos sa filmom je dečiji junak koji brutalno ubija, dakle nešto što je zamišljeno kao nevino, naivno i što bi trebalo biti umirijuće, bezbrižno i prikladno mlađim naraštajima zapravo krvnički kolje, kasapi i vadi iznutrice, što nekim ljudima može biti duhovito (uz bocu piva ili neke druge supstance). Ukoliko ste na promotivnim slikama videli masku glavnog negativca (a jeste, jer je bukvalno ceo internet bio preplavljen Vini „krvolokom” Puom) zaista nema potrebe da gledate film jer on nema da ponudi bukvalno ništa, ni u jednom svom segmentu. Već od samih uvodnih scena čak i najdobronamerniji gledalac, koji je ničim izazvan pristupio projekciji, i ima toleranciju na nižebudžetne horor filmove uvideće da ovde stvari nikako nisu kakvim bi trebale biti u jednom filmskom ostvarenju koje se distribuira po svetskim bioskopima i čiji se traileri puštaju čak i na TV stanicama. Prvo će vas dočekati slabi likovi, zatim ćete uvideti da je gluma prilično loša, na to će se nadovezati užasni dijalozi i scenario a kada to sve doživite (a ne ugasite film) ni urnebesno loši, nerezonski i nerealni postupci apsolutno svih aktera filma vas neće iznenaditi.

U moru slabih karaktera bukvalno nijedan nema nikakvu harizmu, uključujući tu i ubice sa maskama, nijedan nije ni najmanje interesantan, ne ostavlja nikakav emotivni trag, niti ćete ikoga pamtiti duže nego što traje odjavna špica. Film je lišen svakog šoka, iako poseduje zavidan broj ubistava, ali ono što mnogo više iznenađuje je da je lišen humora a svakako da smo od jednog filma sa ovakvom idejom očekivali pokoju duhovitost. Valjda su autori filma uz džoint potrošili sve svoje rezerve humora kada su smislili glavnu masku a iz istog razloga im ne treba zamerati ni što film ne poseduje nikakve druge elemente iz pisanog dela koje navodno parodira i na čije junake se prvenstveno oslanja. Vidimo zavidan broj krvavih ubistava, što bi uz nelošu lokaciju bila i jedina dva koliko-toliko pozitivna elementa filma, međutim, nema nikakve čak ni drugorazredne koherentne priče koja bi sve povezala pa film deluje kao gomila nabacanih (polu)brutalnih kadrova u kojima famozni krvolok slashuje glumice u pokušaju koje je ekipa pronašla i angažovala u lokalnoj pizzeriji. Poseban problem predstavlja to što je film mahom sniman u mraku pa se malo toga razaznaje, što uz gumene i nedovoljno kvalitetne maske i CGI krv stvara jak osećaj amaterizma.

Winnie-the-Pooh: Blood and Honey je možda jedinstven slučaj u modernoj kinematografiji ali to nikako ne znači da morate sebe mučiti i pogledati ga. On prestavlja gotovo najobičniji clickbait, običan marketinški trik, ili eventualno ostvarenje od kojeg se neopravdano mnogo očekivalo a koje nikada nije trebalo završiti u bioskopskim dvoranama. Bilo kako bilo, on je svoje uradio, postigao je veliki uspeh, pa ćemo osim njegovog sequela dobiti i čitav niz nekvalitetnih horora sa svim tim Miki Mausima, Popajima, Šiljama, Štrumpfovima i Snorkijevcima...  

+ određeni broj brutalnih ubistava
— skoro amaterski scenario i gluma
— generički film bez ikakve energije
— užasni postupci slabih karaktera
— suviše mračne scene; marketing
 
Ocena: 2/10