HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Luis Prieto

Španski horor filmovi su uglavnom sinonim kvaliteta, ili su makar kvalitetniji od svog prekookeanskog horor proseka, pa smo nešto slično očekivali i od Last Stop: Rocafort St., filma koji je režirao Luis Prieto (Shattered) dok je scenario napisao sa još dva lika. Ispostavilo se da je u konačnici film slabiji od očekivanog, što ne znači da ne može biti zanimljiv onim gledaocima koji od jednog horor ostvarenja traže isključivo jeftinu zabavu...

U centru naše pozornosti je Laura, mlada žena koja počinje da radi kao noćni čuvar na stanici metroa u Barseloni. Nakon što već prve noći vidi nekakve prikaze te oseti kako je stanica zaposednuta ona saznaje i da su se na istoj stanici u prethodnim decenijama desile mnoge brutalne i misteriozne smrti. Ispostavlja se da je to podzemna stanica na kojoj ljudi najčešće pribegavaju samoubistvima a kada i sama bude bila „svedok“ jednom šokantnom činu oduzimanja života činiće joj se da se obruč oko nje steže, da nema rešenja za bezizlaznu situaciju i da bi jedna od budućih žrtava uklete stanice mogla biti i ona sama. Jedinu pomoć Laura pronalazi u Cris, devojci sa kojom se prve večeri sprijateljuje i uplovljava u emotivnu vezu, a nešto kasnije i od Romana, suspendovanog i devastiranog bivšeg policajca kojeg je jedna davna tragedija na istoj stanici gurnula u životni ponor i alkoholizam. Međutim, deluje da upravo taj i takav alkoholizirani Roman može biti jedini koji će otkriti šta se događa na stanici Rocafort i prekinuti jezivi smrtonosni niz... A dok se to ne desi Laura je osuđena na još novih priviđenja, koja postaju sve bliža i sve opasnija, u kojima vidi bizarne smrti drugih lica ali i jezive halucinacije koje je sve više sprečavaju da funkcioniše normalno.

Film je smešten na realnu lokaciju Estació Rocafort u Barseloni (i danas je u funkciji) i baziran je na stvarnoj reputaciji stanice kao tačke metroa na kojoj se često dešavaju incidenti. Još od gradnje stanice kada je nastradalo mnogo radnika, preko velikog broja samoubistava tokom decenija koje su usledile, stanicu bije urbana legenda da je ukleta što je za proizvod imalo to da su radnici metroa izbegavali da budu raspoređeni za noćne smene jer su navodno imali osećaj neprijatnosti i videli čudne pojave. I zaista, čim se malo zađe izvan osvetljene stanice put mračnih memljivih tunela ova lokacija iako urbana i tako blizu civilizacije odiše jezivošću, klaustrofobijom i zloslutnim crnilom iz kojeg svašta može da vreba, i ovozemaljsko i paranormalno. Prazan metro noću iako delimično osvetljen stvara izuzetno jeziv osećaj, zvukovi i igrajuće senke ga čak i pojačavaju a sve to znalački koristi kamera u bezbroj odličnih kadrova koji izuzetno koriste senke i svetlo. Atmosfera filma je veoma napeta jer bukvalno u svakom kadru možemo očekivati novu turu Laurinih halucinacija a deo horor scena zaista možemo oceniti visokim ocenama. U filmu posebno mogu uživati oni koji cene jump scare kadrove jer ih je Last Stop: Rocafort St. zaista prepun.

Ovo poslednje je istovremeno i jedna od krupnijih mana filma jer on svojim brojnim jump scare momentima nakon izveznog vremena počinje bukvalno da guši gledaoca. Kao i obično kada se sa ovakvim scenama pretera gledaoci postanu iritirani i imuni na plašenje a čudno je da ove činjenice nisu bili svesni i autori filma. Čudno je i da obzirom da su pred sobom imali veoma zanimljiv predložak utemeljen na stvarnim činjenicama nisu uspeli da napišu jasniji i logičniji scenario koji bi bilo malo zanimljiviji i lakši za praćenje. Scenario smo pronašli kao veoma nezanimljiv i konfuzan i sa kojim će malo ko uspeti da se uhvati u koštac. Cenimo da će većina gledalaca naprosto bataliti priču u nekom trenutku i prepustiti se jeftinoj jump scare zabavi što je za jedan horor film koji je baziran na stvarnim događajima zaista porazno. U tom i takvom konfuznom scenariju (koji su pisala čak tri čoveka!) odlično se snalaze svi akteri a posebno bismo izdvojili odličnu Nataliju Azaharu čiji psihički slomovi koje doživljava pod teretom raznoraznih priviđenja su definitivno zaslužili mnogo kvalitetniji film nego što je Last Stop: Rocafort St. Nije nam se dopala njena veza sa Cris: iako u principu nemamo ništa protiv lezbo parova u filmovima ovde smo njihov odnos pronašli kao vrlo usiljen i prilično bespotreban.

Last Stop: Rocafort St. se može pogledati ukoliko vam je za uživanje u jednom horor ostvarenju dovoljno to što se odigrava na jezivoj lokaciji i sadrži bezbroj jump scare kadrova. Ukoliko od filma tražite da poseduje zdravu logiku, jasnu priču koju možete pratiti i uverljive motive aktera to ovde nećete pronaći. Ko zna, možda budemo bolje sreće u potencijalnom američkom rimejku ovog filma...