HOROR FILMOVI (I SF)

U slučaju serije The Last of Us napravićemo mali presedan i odstupiti od ustaljene prakse da objavljujemo recenzije kompletnih sezona. Ovaj put smo promenili odluku zbog popularnosti serije, zbog činjenice da se epizode pojavljuju na sedmičnom nivou a ne đuture ali i da probamo nešto novo: postavljaćemo naše utiske nakon izlaska svake od epizoda, dakle ovaj opis ćemo updateovati nakon svake odgledane epizode, a finalni utisak ćemo izneti nakon izlaska devete i poslednje, kada ćemo doneti i krajnju ocenu. Ukoliko vam se ovaj stil svidi slobodno ostavite svoj utisak ispod ovog opisa a ukoliko vam se ne svidi ostavite ga takođe :)

Kao što svi veoma dobro znate serija The Last of Us je nastala po istoimenoj video igri koja je jedan od većih Sonyjevih hitova za Playstation konzolu. Radnja serije uglavnom prati dešavanja u pomenutoj igri, makar tako kažu oni koji su je igrali, a obzirom da je mi nismo igrali niti smo na bilo koji način upoznati sa njenom radnjom, likovima, događajima i preokretima naš opis će biti iz pozicije klasičnog novajlije. Upravo zbog toga što serija prati rednju iz igre onima koji su je igrali dešavanja na malom ekranu neće biti toliko nova i iznenađujuća što znači da će u uvom slučaju svi oni koji se prvi put sreću sa The Last of Us svetom biti povlašćeni i na neki način nagrađeni. Hajde makar jednom da osetimo neki benefit od neposedovanja Playstationa :) Hype za ovu seriju se dizao već dosta dugo, izbacivani su traileri, teaseri i drugi promotivni materijali pa svi već dobro znaju da je u pitanju postapokaliptična serija tokom koje će dva lika biti na svojevrsnom road tripu. Stoga ne treba da čudi kada The Last of Us neko poredi sa The Walking Dead, najpoznatijom i najboljom zombi serijom svih vremena, a to ćemo i mi učiniti u nekom trenutku, ako ne tokom recenziranja pojedinačnih epizoda a onda sigurno u finalnom zaključku. Ove dve serije nikako ne doživljavamo kao rivale, čak naprotiv, i svim srcem želimo da i ova nova traje makar jedanaest sezona.

Epizoda 1: When You're Lost in the Darkness

Uglavnom, premijerna epizoda ove serije se pojavila 15. januara tekuće godine, postala je izuzetan hit i pobrala gromoglasne pohvale kako publike tako i kritike. Jedno vreme je držala rekordnu ocenu na iMDB (trenutna je 9.2) ali je veliko pitanje koliko je ova ocena realna jer su fanovi još pre izlaska epizode masovno davali maksimalne ocene. Epizoda u svojoj prvoj polovini (cela traje 81 minut) prikazuje sam početak apokalipse i kako su se tokom te užasne noći snašli glavni lik serije Joel i njegova ćerka Sarah. Joela tokom ovih sumornih događaja nema u tolikoj meri a mi uglavnom pratimo šta se dešavalo njegovoj ćerki dok se nemili događaji približavaju. Najveći kvalitet ovog segmenta nije u neizvesnosti, jer veoma dobro znamo šta otprilike sledi, već u konstantnom zloslutnom osećaju koji lebdi u toplom noćnom vazduhu dok avioni paraju nebo iznad predgrađa gradića i dok TV stanice sve češće izveštavaju o haosu koji izbija u različitim delovima grada. Atmosfera uvog uvoda, ili možda bolje reći prologa, je zaista perfektna a Nico Parker se odlično snalazi u roli koja joj je dodeljena. Kada nastupi haos gledaoci bivaju svedocima veoma dramatičnih i napetih scena u pokušajima da se otac i ćerka izbave iz grada koji je zapao u haos. Nažalost, sigurno već i znate ko u tome nije uspeo...

Druga polovina epizode nas vodi dvadeset godina u budućnost, kada je svet već devastiran usled napada mutiranih agresivnih ljudi. Joel živi i radi u bezbednoj zoni u Bostonu koju vodi FEDRA. Naravno, situacija nije sjajna, postoji tu i pokret otpora a pojavljuje se i jedna devojčica koju Joel sticajem izvesnih okolnosti mora sprovesti na određeno mesto koje se nalazi van zone karantina. Prva stvar koja nam se nije dopala je što između uvoda i nastavka postoji suviše veliki razmak koji u serijama i filmovima ovog tipa uvek bude najzanimljiviji a tiče se početnog preživljavanja i suočavanja sa apokalipsom. U slučaju The Last of Us ne može se zameriti autorima serije: ona je morala pratiti radnju igre pa su i gledaoci, baš poput igrača, gurnuti u budućnost, dvadeset godina kasnije. Međutim, ono što se može zameriti je što i u kasnijem toku epizode vidimo neke zbrzane momente, gde kao da neke scene naprosto nedostaju i gde je na nekim likovima definitivno trebalo još raditi (imaju malu minutažu). Što se tiče najveće zamerke koju gledaoci stavljaju pilot epizodi moramo odmah reći – ne, ne mislimo da je uloga Ellie promašena i mislimo da je Bella Ramsey odlična u njoj. Pedro Pascal kao Joel je veoma dobar ali ostaje da vidimo da li će u narednim epizodama uspeti da uspostavi veću harizmu. Ocena: 7/10

Epizoda 2: Infected

Druga epizoda se u svom uvodu vraća malo u prošlost i doseže dva dana pre dešavanja iz premijerne epizode, dakle prikazuje sam početak pandemije koja je izbila u Džakarti. Desetominutni uvod donosi nekoliko jezivih momenata a zbog mesta zbivanja i načina na koji se tamošnje vlasti planiraju boriti protiv agresivnih zaraženih lica veoma podseća na All of Us Are Dead. Devastirana doktorka je u samo dve rečenice objasnila šta očekuje ceo svet u narednim danima a te njene reči zvuče jezivije od fungus klica koje je neposredno pre toga izvadila iz grla jedne od prvih žrtava. Nakon ovog uvoda nastavljamo dalje da pratimo roat trip Joela, Tess i Ellie dok se pokušavaju domoći ciljne destinacije – Massachusetts State House. To znači da moraju ući u sam centar grada a mi već poučeni iskustvom iz sličnih filmova i serija vrlo dobro znamo da to znači probijanje kroz veoma opasne ulice koje su prepune zaraženih i agresivnih fungus mutanata. U ovoj epizodi konačno doznajemo i bolnu činjenicu da su pomenuti mutanti mnogo teži za savladavanje od, naprimer, prosečnog američkog zombija i da su po jačini, brzini i agresivnosti mnogo bliži azijskim zombijima. Ovde nailazak na samo dva zaražena liči na bespoštednu borbu na život i smrt, uz desetine ispaljenih metaka, pravljenje buke i veliku verovatnoću za nove ujede. Upravo zbog ove činjenice potpuno realno deluje da se zaraza za samo dva dana proširila na celu zemaljsku kuglu.

Ono što ne deluje realno je izgled sveta. Da se razumemo – ovaj svet koji vidimo u drugoj epizodi je prelep, tačnije prelepo devastiran, ili bolje rečeno jezivo posrnuo pod teretom apokalipse. Izlazak na krov zgrade pruža nam priliku da vidimo veliki broj kratera po čitavom gradu koji su zaostavština bombardovanja kojim su vlasti pokušale da zaustave širenje zaraze. Vidimo kompletne zgrade koje su posrnule, gomilu napuštenih automobila i korov te drugu vegetaciju koja buja na sve strane i koja je ozelenila čitave fasade građevina. Upravo nam ovo nije bilo realno jer ceo grad deluje kao da je napušten mnogo duže od dvadeset godina. Epizoda nas uči da su mutirani stvorovi međusobno povezani i da ih je usled toga veoma lako alarmirati. Ovo dovodi do nekoliko veoma napetih scena ali i nekih tragičnih. Tragične scene ipak nisu previše šokantne i teške, možda zbog toga što je prošlo tek dve epizode a možda i zbog toga što likovi nisu previše simpatični i harizmatični. Ovoga puta smo imali priliku da se nešto duže družimo sa Joelom i Ellie a na kraju epizode smo bili zadovoljniji njenom ulogom buntovne klinke nego njegovom rolom uvek namrgođenog i neraspoloženog specijalca za izlazak van zone karantina ali koji ima problema da neutrališe jednog ili dvojicu mutanata. Ocena: 7/10

Epizoda 3: Long, Long Time

Treća epizoda The Last of Us je najkontroverznija u dosadašnjem toku pa ne čudi da je od do sada prikazanih ponela najnižu ocenu. Sam početak nam donosi vrlo lepe kadrove prirode ruralnih krajeva podno Bostona jer posmatramo Joela i Ellie kako se udaljavaju od velikog grada. Pešačenje preko travnjaka, šuma, proplanaka i potoka predstavljaju zatišje posle bure iz prethodne epizode a setna muzika samo pojačava melanholičnu atmosferu dok naši junaci nailaze na tragove onoga što je zadesilo ceo svet... No, zatišje se ne odnosi samo na dvoje glavnih likova već na kompletnu epizodu: u Long, Long Time ne vidimo nijednog fungus zombija već je naša pažnja skrajnuta sa glavnog road tripa i usmerena na Billa i Franka, likove kod kojih su se Joel i Ellie uputili kako bi konačno nabavili famozni akumulator. Bill je jedan od malobrojnih likova koji se nije „pokorio” odluci vlasti da napusti svoj dom i završi u kolektivnom centru (ili na poljani na koju su u uvodu ove epizode naišli Joel i Ellie). On je umesto toga adaptirao svoje sklonište kako bi izbegao prinudnu evakuaciju a zatim skockao, ogradio i obezbedio namirnicama svoj dom da u njemu provede ostatak svog života. Tako je živeo nekoliko godina sve dok se u jednu od njegovih zamki kojima je zaštitio prilazak svojoj kući nije uhvatio sasvim neočekivan gost – Frank. I tu se rodila ljubav...

Činjenica da su se autori ove epizode odlučili da stave gay par u fokus priče odbila je i odbiće mnogo gledalaca, pogotovo na našim prostorima. Utiska smo da bi neki hetero par svakako bolje pristajao jednoj ozbiljnoj, emotivnoj i duboko tragičnoj priči koju gledamo u ovoj epizodi ali savremeni trendovi ne biraju vreme i mesto baš kao što ne bira ni bolest ili starost: upravo ove poslednje stvari su i najtragičniji pokazatelji sloma civilizacije i težine preživljavanja u datim uslovima kada ne funkcionišu nikakve institucije koje bi mogle olakšati probleme ili stanja nekih ljudi te produžiti im život ili im starost/bolest učiniti iole dostojanstvenijim. Primećujemo da je The Last of Us već u svojoj trećoj epizodi otišao malo dublje od The Walking Dead u obrađivanju određenih teških tema, možda i najtežih, koje su sa bolešću Ezekiela samo načete. Sličnosti ove epizode sa TWD tu ne prestaju jer kompletan ton, atmosfera i skretanje sa glavne teme veoma podsećaju ne neke letargične epizode koje smo gledali u pomenutoj zombi seriji, naprimer u epizodi koja opisuje susret Morgana sa Eastmanom. Pomalo nepovezana ali izuzetno potresna priča sa Billom i Frankom se veoma dobro naslanja na glavnu jer u nekoliko navrata gledamo Joela, Tess i Ellie. Joel i Ellie pomalo omekšavaju svoj odnos, klinka nam je i dalje simpatičnija polovina ovog dvojca a jedna od većih misterija je njena strast sa kojom je ubila zaglavljenog mutiranog cordycepsa. Ocena: 6/10

Epizoda 4: Please Hold to My Hand

Opis ove epizode u najkraćem bi glasio: dok Joel i Ellie putuju iz Misurija u Vajoming bivaju primorani da skrenu sa auto-puta a zatim upadaju u zamku koju su im postavili nekakvi banditi. Nešto šire rečeno – ova epizoda je povratak na staro, na epizodu u stilu druge, dakle, ukoliko vam se kojim slučajem ne svidi treća epizoda ili je niste planirali pogledati možete nastaviti sa serijom od ove i nećete previše izgubiti. Road trip je predvidljiv jer je auto-put očekivano zakrčen a sporedne gradske ulice takođe očekivano kriju mnogobrojne opasnosti... Nije to prevelika zamerka jer verujemo da bi život u datoj situaciji bio upravo takav, možda još i gori/opasniji. Raznorazne bande bi svakako postojale, radile bi mnogo gora zverstva nego što smo do sada videli u seriji ali verujemo da bi ih vodili neki harizmatičniji lideri. Dajemo vremena da se Kathleen iskaže ali za sada ne deluje previše uverljivo. Mislimo da je i njoj, kao i nekim drugim sporednijim karakterima iz prve epizode, bila potrebna veća minutaža da ih bolje upoznamo ali šta je tu je -  možda se nešto promeni u narednim epizodama. Ono što vidimo kada naši junaci upadnu u nevolje je napeto, bezizlazno, prepuno tenzije, dakle i pored predvidljivosti epizoda ima aduta zbog koje je difinitivno vredi pogledati.

Glavni adut Please Hold to My Hand je ipak Ellie jer njen karakter u ovoj epizodi dobija na širini. Iako je klinka često iritantna svojim ponašanjem, neposlušnošću, dugačkim jezikom ali i bezbrojnim pitanjima za tradicionalno natmurenog Joela ovoga puta nam je servirala dozu misterije (gde je to naučila da rukuje oružjem?), agresije (odakle joj taj izraz lica kada drži pištolj u ruci?) ali i humora u nekoliko navrata. Čak se i Joel pomalo opustio pored nje, možda čak i vezao za nju, uspostavlja se neka preko potrebna hemija, što je takođe očekivano ali svakako veliki plus. Takođe, veliki plus dajemo izgledu devastiranog sveta od kojeg zaista zastaje dah. U izgled razrušenih gradova, puteva i raznoraznih građevina je uloženo zaista mnogo truda, vremena a definitivno i novca pa su stvoreni vizuelno veoma očaravajući kadrovi dokle vam oko seže. Neke poglede na umrli, razrušeni i zakorovljeni grad ćete morati pauzirati da ga bolje osmotrite a ni enterijeri u kojima su se našli naši junaci nisu mnogo slabije urađeni (čitaj: prepuni su raznoraznog smeća i drugih ostataka). Ostaje sitnija zamerka da nam sve deluje mnogo zapuštenije od sveta koji je stao pre dvadeset godina. Dakle, ovo je epizoda koja odlično izgleda, ima odlične glavne likove i nešto slabije sporedne ali je sadržinski dosta predvidljiva, pa oni kojima to smeta neka budu upozoreni. Nama nije smetalo u tolikoj meri stoga dajemo ocenu: 7/10 

S druge strane, prva polovina epizode i nije toliko zanimljiva. Novi likovi nisu previše harizmatični a njihove sudbine su prilično očekivane pa završetak epizode nije emotivan koliko je trebao biti. I dalje Ellie uspeva da bolje stvori hemiju sa drugim osobama nego Joel a mi i dalje stojimo pri tvrdnji da je uloga Kathleen potpuno promašena jer dotična žena ne deluje dovoljno autoritativna i sposobna da vodi jedan takav pokret i žestoko udara po snagama FEDRA-e. Ovoga puta smo uskraćeni za široke kadrove razrušenog grada već smo osuđeni na unutrašnjost građevina, što mahom ne deluje spektakularno. Najefektniji enterijer je dečija igraonica u kojoj naši likovi u nekom trenutku zastaju a zatim se upućuju ka tunelima koji nisu previše dugački a ni klaustorofobični. Nismo saznali nikakve bitnije informacije koje se tiču glavne priče, čak ni neke detalje u vezi glavnih likova, pa ni u tom pogledu epizoda nije zadovoljavajuća. Čini se da su Endure and Survive visokom ocenom ocenili jedino oni koji povrh svega cene žestoku akciju, bespoštedne borbe sa mutantima i konstantnu napetost jer drugog razloga za hvalospeve ovde ne vidimo. Naravno da smo uživali u tim scenama ali nam je ostao utisak da ovde ipak nečega fali i da nikako nije u pitanju najbolja epizoda u sezoni. Od nas ocena 6/10.
Ženska ruka je definitivno zaslužna što je ovo tako dobra epizoda. Kin je režirala Jasmila Žbanić a pozvana je da učestvuje u ovom projektu upravo zbog odrastanja na ovim prostorima (Sarajevo). Jasmila je odlično prenela atmosferu malog skladnog mestašceta u Jackson, koji na neki način čak deluje i pomalo balkanski. Topla snežna atmosfera dominira u gradiću koji živi svoj život na neki svoj izolovani način a snežna atmosfera samo doprinosi idiličnom utisku, potpuno drugačijem od dosadašnjeg života Joela a pogotovo Ellie. Zamerke koje upućujemo ovoj epizodi nikako nisu zasluga režiserke jer je zbrzan tempo ono što odlikuje The Last of Us od samog početka: voleli bismo da smo još ostali u ovoj komuni, da bliže upoznamo neke od njenih žitelja, da mnogo detaljnije doznamo načine njenog funkcionisanja i kako se može opstati u teškim apokaliptičnim vremenima. Druga zamerka je što u ranoj fazi epizode vidimo kako su naši junaci u putu već tri meseca a ukoliko to imamo u vidi ne možemo a da ne primetimo da njihov razvoj teče veoma sporo. Cela epizoda izgleda fenomenalno a vizuelni vrhunac su snežne scene koje deluju zaslepljujuće prelepo, pogotovo tokom prelaska mosta. Od ovih snežnih kadrova toliko zastaje dah da verovatno nećete ni primetiti neke propuste u uglovima :) Ocena: 8/10

Episode 7: Left Behind

Sedma epizoda nas zatiče na istom mestu gde smo se rastali na kraju prethodne – kod ranjenog Joela i izbezumljene Ellie koja ne zna kako da mu pomogne. Joel joj naređuje da ga napusti i vrati se nazad u Jackson, ona kreće da to učini ali zastaje i priseća se flashbacka iz svoje nedavne prošlosti i njega gledamo u ovoj epizodi. Pomenuta sećanja su se desila nekoliko meseci pre događaja iz prve epizode i prikazuju nam drugarstvo Ellie i njene najbolje prijateljice po imenu Riley. Njih dve su bile nerazdvojne tokom školovanja u internatu sve dok Riley jedne noći nije nestala a kada se nakon nekoliko sedmica pojavila odvela je Ellie na noćno druženje u davno napušteni zabavni centar. Epizoda uglavnom prikazuje njihovo druženje tokom pomenute noći i isprobavanje raznoraznih zanimacija koje uključuju maskiranja, ples, igranje video igara, vožnju pokretnim stepenicama i druge stvari koje naša junakinja nije odavno iskusila ili možda nikada u svom životu. Doznajemo da su se dve doskora prisne drugarice sada prilično udaljile jer je Ellie ostala učenik FEDRA-e dok joj se prijateljica odmetnula i priključila Firefliesima, pokretu otpora koji svojim bombaškim aktivnostima atakuje na oslobođene teritorije. Ova razmimoilaženja dve mlade devojke su i centralni aspekt epizode, kao i nekoliko dilema koje se stavljaju pred Ellie i na koje ona nije uvek ispravno odreagovala.

Problem sa ovom epizodom je što je prilično razvučena i što smo imali utisak da je ma koliko potrebna iz nekih razloga (prikaz razlaza dve devojčice ali i nastanak čuvenih povreda kod Ellie) ona užasno razvodnjena pa čak i mestimično dosadnjikava. Sve što smo videli u Left Behind je komotno moglo stati i u pola epizode a ono što gledamo mahom nema veze sa centralnom pričom već udara na čežnju gledalaca i tugu za nekim prošlim vremenima. Čak i tu vidimo određene probleme jer neke scene kao da su promašene u vremenu i ne deluju uverljivo. Apokalipsa je počela 2003. godine, Ellie se rodila nešto posle toga, ali ovde ona čezne za video igrom Mortal Kombat II iz 1993. godine dok se u pozadini čuje pesma benda A-HA Take On Me iz 1984. Imali smo utisak kao da gledamo Stranger Things kadrove čemu još više doprinosi teen drama koja se odvija. Stvar delimično vadi odlična Storm Reid u ulozi Riley pa po ovome epizoda zadržava visok nivo serije kada su kvalitetne mlade glumice u pitanju. Vizuelno epizoda ne pruža mnogo, osim ukoliko niste fan napuštenih tematskih parkova, a mahom se dešava noću što nije previše atraktivno. Za razliku od prošle epizode ovde vidimo jednog „zombija” ali je i to prilično predvidljivo, kao i (naravno) sam završetak epizode. Ostaje činjenica da je ovo najslabija epizoda u dosadašnjem toku serije pa je ocenjujemo prikladnom ocenom. Ocena: 5/10