HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Perry Blackshear

Uloge: MacLeod Andrews, Evan Dumouchel, Margaret Ying Drake

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt4105970/

Trailer: https://youtu.be/GVo_rEyaDVA

Pogledajte još: Body Snatchers (1993)

Hajde prvo zvanično: They Look Like People je nezavisni (independent) psihološki triler horor film nastao od strane jednog čoveka - Perryja Blacksheara, kao njegovo debitantsko dugometražno iskustvo. Osim što jer režirao svoj film Blackshear je napisao njegov scenario, producirao ovo svoje delo i montirao ga, između ostalog. Takođe zvanično: radnja filma se vrti oko mladića koji sumnja da se svi oko njega pretvaraju u krvožedne monstrume i nalazi se u dilemi da li da zaštiti samog sebe ili svog jedinog prijatelja. I ovo je isto zvanično: velika većina recezenata je They Look Like People ocenila izuzetno visokim ocenama i nagradila ga sličnim hvalospevima, često ne birajući reči.

A sada nešto opuštenije jer smo ipak naši: gledanje ovog filma mi je palo izuzetno teško jer zaista nisam očekivao nešto ovako jalovo, sporo, nehororično, prilično dosadno, vizuelno generičko iliti drugim rečima - nisam očekivao da pustim horor film a gledam ovakvu dram(čug)u. Filmu sam prišao prvenstveno zbog njegovog efektnog naslova, a onda i tajnovito-mračnog omota, koji su me navodili da bi ovo mogao biti film o (naprimer) nekakvim zombijima, možda čak kreaturama u ljudskom obliku, zverima koje se predstavljaju i liče na obične ljude ili barem film body snatcherima, zašto da ne. Činjenica je da s vremena na vreme pogledam pokoji spori(ji) film, čak ako malo bolje razmislim veliki broj filmova opisanih na ovim stranicama jesu sporiji i duboko gaze u polje horor drama (većina ghost horora, naprimer) ali nešto ovakvo ipak nisam očekivao jer filmske drame naprosto ne volim. Ako ništa drugo They Look Like People će me naterati da revidiram moje tvrdoglave stavove po pitanju gledanja trailera filmova koje planiram opisati a čini mi se da bih mogao uvesti još jednu prinudnu opciju a to je - gašenje ponekog filma nakon 20 minuta.

Iako je ona rečenica o zapletu filma iz uvoda sasvim tačna, jer Wyatt zaista sumnja da se svi ljudi iz njegovog okruženja pretvaraju u evil creatures, to je otprilike i najuzbudljivije što ćete doživeti gledajući „horor” film They Look Like People: Wyatt naprosto sumnja i to je to. Ove sumnje su proizvod njegove sasvim očigledno bolesne psihe a dobrano su inicirane misterioznim glasom koji mu se često javlja putem njegovog mobilnog telefona, što se opet najverovatnije dešava samo u njegovoj poremećenoj glavi. Susreti sa monstrumima iz okruženja gotovo nikada nisu grafički prikazani (vidimo ih nakratko u dve ili tri scene) već isključivo Wyattovim sumnjama ili zvukom roja koji se pojačava kako se pojačava i njegova sumnja (ili njihova blizina, kakogod). U par scena vidimo i nešto prilično dobre, jezive i napete atmosfere koja je mogla biti još efektnija da je ovo horor film (recimo scena u podrumu) a to je otprilike i sve što se tiče napetih, dinamičnih ili makar delimično jezivih momenata filma. Kada se sve sabere i oduzme nema ih za više od 10-15 minuta. Da li je to dovoljno da se ovo nazove horor filmom - procenite sami.

Ostatak filma je potrošen na odnose Wyatta sa svojim jedinim prijateljem Christianom, kod koga se silom prilika uselio, kao i kontakte ovog drugog sa svojom simpatijom i potencijalnom devojkom Marom. Ponekad se u film ubacuje još jedna devojka i to je sve što se tiče aktera ovog jeftinog filma. Čitav sat dotična trojka razgovara, diskutuje, filozofira o smislu života, izlazi u grad, odlazi u hitnu pomoć, plače nad svojom sudbinom, izvodi razne kerefeke (bitka čarapama!), pije, proliva, spava, međusobno se briju muška leđa (ovo nisam morao da vidim), telefonira se i vrše se mnoge druge besmislene stvari (besmislene za film) neumitno trošeći gledaočevo vreme i ne doprinoseći ni na koji način glavnom toku radnje ili razotkrivanju glavne misterije. Kažem misterije, pod uslovom da je dotične uopšte i bilo; moje mišljenje je da je Wyatt samo potpuno lud tip i da nikave apokalipse monstruma nije ni bilo niti će biti, osim kao neizostavne metafore o otuđenju, međusobnom udaljenju ljudi u savremenom svetu itd. Upravo zbog ovakvog toka film trajanja od jedva 80 minuta deluje kao da je duži za barem 30.   

Poseban problem je što Wyatt zapravo ne izgleda ludo, niti svet oko njega izgleda kao pred apokalipsu. Svet, koji je ovde predstavljen kroz stan, podrum, te nekoliko drugih nemaštovitih i pustih kadrova spoljašnjosti, izgleda potpuno normalno (kao i ljudi u njemu) pa se gledalac nikako ne može uživeti u dvostruku misteriju koja igra na kartu Wyattovog ludila ali i na potencijalnu istinitost njegovih sumnji. Završetak filma nimalo ne pomaže gledaocu kako bi ipak imao utisak koliko-toliko pametno utrošenog vremena: završetak (eto malog spoilera) ne otkriva nijednu od ovih mogućnosti već daje gledaocu na volju kojoj teoriji više veruje. Sve što ćete videti u „spektakularnom” finalu je „topla” scena koja kao da je došla iz nekog emotivnog gay filma. No, s obzirom da postoji mnogo ljudi kojima se ovaj i ovakav They Look Like People veoma dopada, što bi se reklo - fanuju ga do imbecilnosti, ukoliko imate afiniteta ka psihološkim indie horor dramama dajte mu šansu. Meni je žao što jesam ali ukusi su različiti (baš kao i neukusi).