HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Michael Curtiz

Odavno nismo opisali neki prastari horor film pa smo se odlučili na jedan pomalo zaboravljeni, sa Borisom Karloffom u glavnoj ulozi. Naravno, imajući u vidu godište filma etiketu „horor” shvatite uslovno: The Walking Dead je u principu triler misterija, ili još preciznije – triler osvete, a elementi koje danas smatramo prepoznatljivim u modernim horor filmovima ovde vidimo samo u tragovima… Ipak, to nikako ne znači da je u pitanju loš film.

John Ellman (Boris Karloff) je bivši osuđenik kojem banda reketaša nakon odslužene kazne namešta ubistvo sudije koji ga je poslao na robiju. Nakon nepravednog suđenja, i pored činjenice da mu je dokazana nevinost, Ellman biva poslat na električnu stolicu i veoma brzo pogubljen. Nakon njegove smrti izvesni doktor preuzima mrtvo telo i oživljava ga naučnim eksperimentom kako bi otkrio šta se događa sa dušom nakon čovekove smrti. Ellman nakon uspešnog eksperimenta staje na vlastite noge a naredni period provodi kao svojevrsna atrakcija: doktor odgovoran za njegov novi život ga vodi po skupovima kao dokaz svog znanja i, verovatno, razlog zašto bi trebao dobiti Nobelovu nagradu za medicinu. No, za gledaoce ovog filma neuverljivi retro eksperimenti nisu toliko bitni, bitno je ono što dolazi malo kasnije a to je kazna za sve krivce, za sve vinovnike Ellmanove smrti. Kao što rekosmo - The Walking Dead je film osvete a osveta hodajućeg mrtvaca će biti smrtonosna po sve članove bande reketaša koji su Ellmana poslali na elektirčnu stolicu…

Ellman ne preduzima direktne mere protiv onih koji su ga poslali u smrt. On ih traži jednog po jednog, želeći da sazna zašto su ga ubili, a svaki zlikovac pojedinačno se pribojava susreta sa jezivim grmaljem ali zna da će do njega kad-tad doći. Svako umire strašnom smrću, ali za nijednu smrt nije direktno odgovoran sam Ellman. Sve se dešava tako da je razlog stradanja – nečista savest, čime The Walking Dead uspeva da ne okalja svog glavnog lika ali i da pošalje jasnu pouku gledaocima. Osim osećanja strašne nepravde publici je servirano i nekoliko emotivnih scena od kojih je najjača ona finalna. Ipak, takvo finale filma je potpuno logično i nijedno drugo ne bi bolje leglo ostvarenju ove tematike i ovakvog razvoja događaja. U ulozi skrhanog, krupnog ali nežnog, nepravedno osuđenog i pogubljenog a zatim „vaskrslog” Ellmana savršeno se snašao Boris Karloff, prava horor ikona prve polovine prošlog veka. Njegov izgled i pogled kojim preseca žrtve pomažu da se ovaj sa današnje tačke gledišta prevaziđen triler horor bolje poveže u jedinstvenu celinu a da gledaoci usled harizme centralnog lika pređu preko subjektivnih i objektivnih slabosti ovog ostvarenja.