HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Alejandro Amenábar

Uloge: Ethan Hawke, David Thewlis, Emma Watson

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt3319920/

Trailer: https://youtu.be/-pBwIsVGaL4

Pogledajte još: Deliver Us from Evil (2014)

Regression opisujem na predlog jedne čitateljke a u pitanju je film koji je dosta drugačiji od većine opisanih na ovim stranicama, barem u poslednje vreme. U pitanju je mračni triler a ne horor film iako se Regression može posmatrati i kao horor ali ne tipičan već sadržinski. On ne donosi karakteristične napetosti, grafičke morbidnosti i zabavne brutalnosti već jednu (barem kako nam to autori na početku saopštavaju) istinitu priču o tamnoj strani ljudske prirode, delovanju satanističkih sekti i zlu u naizgled sasvim običnim, porodičnim i patrijarhalnim ljudima. Film je režirao Alejandro Amenábar, koji je autor filmova Tesis i The Others, što bi samo po sebi trebalo da bude garancija kvaliteta. Kao potvrda toga tu je Ethan Hawke, čovek koji se (ako izuzmemo The Purge) u poslednje vreme često pojavljuje u dobrim filmovima (Sinister, Predestination).

„Od godine 1980. počela su da se pojavljuju svedočenja o satanističkim ritualima diljem Amerike”, kaže nam zvanični uvod filma. „Panika i nepoverljivost su se raširile među društvenim zajednicama” nastavlja uvod a ovaj film opisuje jedan od tih istinitih događaja. Radnja filma se dešava 1990. godine, baš na vrhuncu „satanističke panike” a prati standardno usamljenog policajca (razvedenog, ofkors) Bruca Kennera (Ethan Hawke). Njega je zapao slučaj mlade devojke (Emma Watson) koju je više puta silovao rođeni otac. Sve se dešavalo u nekakvoj zabiti Minesote, pod budnim okom stroge bake a u veoma religioznoj porodici i trajalo je godinama. Devojka je od užasa pobegla iz kuće, sakrila se u lokalnoj crkvi a detektivu Kenneru saopštila veoma malo informacija zbog straha od nekakve satanističke sekte koja se okupljala u njihovoj kući i ambaru, vršeći crnu misu, prinoseći žrtve i radeći mnoge druge aktivnosti.

Ova sekta ima svoje metode delovanja i naprosto ne ostavlja u životu bilo koga ko otkrije nekakav detalj vezan za njihovo članstvo ili aktivnosti. Upravo iz ovih razloga istraga veoma dugo tapka u mestu, čak i žrtve ne daju nikakve informacije a osumnjičeni može biti bilo ko. Policija odmah po saslušavanju devojke hapsi njenog oca koji se na opšte čuđenje detektiva apsolutno ne seća niza seksualnih opštenja sa rođenom ćerkom ali iz nekih razloga sve zločine priznaje. Da bi nekako sakupio neophodne informacije koji bi pomogle da se istraga nastavi i da se dođe do imena drugih aktera satanističkih rituala (žrtve su bebe čija su tela zakopana širom imanja) Kenner dovodi u stanicu profesora Kennetha Rainesa (David Thewlis) koji nad zatvorenikom vrši eksperimentalnu tehniku povraćaja potisnutih sećanja. Ovaj postupak se naziva regresija. Regresija uspeva, dolazi se do nekih saznanja ali je sve to mnogo teže, šokantnije i dublje nego što je na početku izgledalo.

Gledaoce sa ovih prostora film ne može teže pogoditi ali sam špartajući internetom našao mnoga sećanja starijih gledalaca filma koji su potvrdili da je tih godina zaista postojala panika u javnosti i opšti strah od satanističkih sekti. Ne bih dublje ulazio u ovu temu i istraživao odakle ta priča u fokusu tadašnje javnosti ali ću se zato usredsrediti na jedan aspekt filma kome se zaista mora odati priznanje. U pitanju je izuzetan prikaz tadašnje panike a kroz vizuru glavnog aktera, detektiva Kennera. Kada se dublje upetlja u mračni kult koji ne trpi bilo kakva njuškala on bukvalno počinje da oseća opasnost svuda oko sebe, vidi nekakav nevidljivi obruč kako se steže oko njega i počinje da prepoznaje neprijatelja u gotovo svakom prolazniku. Nakon mnogo dana i noći istrage, pretrage, iščitavanja, razmišljanja i ispitivanja aktera Kenner se našao pred praznim listom u svojoj beležnici ali i sa panikom i strahom od gotovo svakog živog bića na koje naiđe.

Regression je psihološki triler sa dozom horora ali ljubitelji čistokrvnog horora ovde zaista nemaju šta da traže. Radnja filma je veoma spora, sumorna i mračna a bazira se na pozadinskoj priči i preokretu a ne na vizuelnim detaljima i bilo kakvim brutalnostima. Čak i kada se dođe do brutalnosti većina njih ostaje samo u domenu verbalnog: sve aktivnosti sekte su samo napomenute ili izgovorene, sa nagoveštajima zločina, naprosto jer je Regression film koji pretenduje na širu gledalačku publiku a ne da bude banovan u većini civilizovanih zemalja. Mnoge agresivne ili previše šokantne scene su zamračene, van fokusa ili prekrivene nekim blur filterom što može zasmetati iskusnijim, izdržljivijim i zahtevnijim gledaocima ali je zasigurno dobro za one prosečne, da ne kažem casual gledaoce. No, Regression je dovoljno strašan, potresan i jeziv iako ne sadrži mnogo krvi; on je naprosto zastrašujuć jer pruža jeziv pogled na samog čoveka, bez obzira na kojoj strani se on nalazi i kojem Bogu se klanja.

Ma koliko priča filma bila jednostavna (misteriozna ali jednostavna) ona je zapravo višeslojna pa se u njoj prepoznaju brojne kritike ne samo ondašnjeg društva već i modernog. Autor filma se ne bavi samo zločinom već i eksploatacijom istog, pitanjem ko su zapravo žrtve a ko zločinci i da li u nedostatku istih dotični trebaju biti izmišljeni. Vidljiv je i akcenat na medijskim manipulacijama i propagandi, koje današnjih dana mogu biti samo mnogo veće, a glavna meta filma je religija i sama crkva te pitanje autora da li crkva uopšte može funkcionisati bez mračne protivteže. Možda baš zbog ovog poslednjeg je prekookeanska kritika „sahranila” film dajući mu nerealno loše ocene koje i danas drži na većini merodavnih filmskih sajtova. Ma koliko Regression u svojoj prvoj polovini delovao kao religiozan i hrišćanski film on je zapravo suprotno; možda je zato od ključne važnosti da verske teme posmatrate realno i hladne glave, u suprotnom vam film može biti odbojan.

Zanatski je sve na izuzetnom nivou. Film već od prvih kadrova pleni svojim sivilom i tmurnim tonovima koji su sasvim odgovarajući njegovoj temi. U njemu nećete videti sunčeve zrake ni na trenutak, pa čak ni u finalu filma koje, za divno čudo, nije otvoreno. Fotografija filma je kristalno čista, produkcija je dobra, režija odlična kao i kamera. Međutim, ono što mi je najviše prijalo je to što su dešavanja u filmu smeštena upravo na prelaz između 80-ih i 90-ih godina prošlog veka. Ovaj period je izuzetno uverljivo naslikan i veoma autentično izgleda. Dosta sitnih detalja odaje pažnju i posvećenost s kojom su scenografi pristupili poslu a kao namerni propust mogu okarakterisati samo frizuru i oblačenje detektiva Kennera. Njegova frizura je suviše moderna i ne pristaje onom dobu ali ovo sam spreman da oprostim autorima filma jer se zauzvrat dobilo nepostojanje mobilnog telefona i nestajanje signala istoga.

Ethan Hawke je u ulozi policajca odličan, mada je njegov karakter nakrcan svemogućim stereotipima (samo mu je još falio sin koji voli bejzbol). Progresija beznađa i straha kod detektiva je dobro osmišljena i prikazana a Hawke je uspešno iznosi i predočava. Mlađim gledaocima će biti poznato ime Emme Watson ali je ona ovde u senci velikog Hawkea. Emma nikako nije loša u ulozi povređene devojke ali se stiče utisak da je njenu ulogu mogla preuzeti i neka druga glumica. Vidimo i još nekoliko veoma dobrih sporednih uloga a Regression možemo okarakterisati kao veoma dobro odglumljen film. Film karakteriše i mnogo veoma zanimljivih detalja pa mislim da će njegovo gledanje prijati ljubiteljima mračnih trilera iako će neki priču u filmu pronaći kao suviše predvidljivu.