HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Fruit Chan

Uloge: Reshad Strik, Henry Thomas, Rachael Murphy

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt1034305/

Trailer: https://youtu.be/cQh2mVOdy8A

Pogledajte još: The Ring (2002)

Baš nemam sreće sa ovim manje poznatim filmovima prve decenije tekućeg veka... Nikako da ubodem neki kvalitetan horor film pa sam počeo sumnjati da su manje poznati filmovi takvi s razlogom i da bi svakako bili eminentiji da su posedovali makar nešto kvalitetno, specifično, originalno ili iole zanimljivo. Don't Look Up je remake istoimenog japanskog horor filma iz 1996. godine pa ako ikada dođem na ideju da opisujem manje poznate azijske horore poslednje decenije prošlog veka ovaj film se neće naći na spisku, mada ne verujem da može biti slabiji od američke verzije.

I dok je original režirao Hideo Nakata (ako ikada pogledam taj film biće zbog njega) obradu je režirao izvesni Fruit Chan, autor koji iza sebe ima desetak raznolikih horor naslova. Scenario su potpisali Hiroshi Takahashi i izvesni Brian Cox i dok glavni deo zasluga za osmišljeno i napisano svakako ide Takahashiju kao originalnom scenaristi uloga i značaj Coxa ostaje nepoznat. Ostaje nepoznato (meni, naravno, jer nisam gledao original) i u kolikoj meri se ovaj film drži originala pa ću upravo zbog toga ostati uzdržan i neću upirati prstom u krivca za užasno slabu priču a upravo je ona u ovom filmu najveći problem. Film počinje kadrovima sa početka prošlog veka kada mađarski režiser po imenu Bela Ort pokušava da snimi film baziran na jednoj rumunskoj legendi. Ta legenda je teška za prepričavanje ali sadrži majku, đavola i seljane sa govnjivim vilama koji su ubijanjem jednog deteta sa belegom prouzrokovali prokletstvo. Mađarski režiser misteriozno nestaje tokom snimanja filma ostavljajući svoj masterpiece nedovršen a ovaj svojevrsni prolog karakteriše prilično neadekvatan vizuelni pečat.

Nikada nisam shvatao zašto se utori filmova odlučuju da period od pre stotinjak godina oslikaju crno-belom HD fotografijom koja svojom preciznošću i čistinom odudara od onoga kako zamišljamo taj period. Jeste, i 1928. godine je trava bila zelena a nebo plavo (možda zelenije i plavlje nego danas uz svo ovo zagađenje) ali gledalac se posmatrajući digitalnu sliku visoke rezolucije ne može oteti ustisku kako gleda nešto vrlo moderno. Pravi pogodak bi bio uvod koji bi po kvalitetu fotografije bio sličan tadašnjim filmovima a i dodatno bi koristio kako bi se film otresao neozbiljne publike koja ne može da istrpi petominutni uvod u ovakvom (ne)kvalitetu. U svakom slučaju - najspecifičniji deo uvoda je pojavljivanje Elija Rotha. Ne verujem da je od ovakvog filma mogao zaraditi za više od dve paklice kondoma tako da pretpostavljam da je ovo cameo pojavljivanje samo vraćanje nekih usluga ili marketinška pomoć prijateljima. Nakon uvoda se film seli u sadašnjost i prati nekakvog režisera koji se iz petnih žila trudi da završi onaj davni film koji niko tokom decenija nije mogao ili hteo dovršiti.

Ostaje nepoznato zašto je ovaj klipan od režisera odabrao da dovrši „ukleti” film, tačnije - zašto je film odabrao njega. Saznajemo da mu je ovo drugi film u karijeri, da ima teško bolesnu devojku i da doživljava jezive vizije u kojima „vidi” detalje sa originalnog snimanja. Zašto mu se duhovi davno upokojenih glumaca javljaju - ostaje tajna a naše je da pokušamo odgonetnuti što više elemenata u daljem toku filma. Dalji tok filma prikazuje filmsku ekipu koja dolazi na originalnu lokaciju koja nikada nije srušena zbog sujeverja. I ovaj detalj puput većine stvari u ovom filmu deluje glupo i neubedljivo, naprosto jer je u Rumuniji tokom pola veka vladao režim koji nije verovao u legende o đavolu i definitivno bi srušio ili preuredio sklepane zgrade i bine (ukoliko ne bi režim porušio bi ih zub vremena i crvotočina). Lokalitet na kojem se dešava Don't Look Up je svakako njegov najbolji deo: scenografija, spoljašnjost i unutrašnjost građevina kao i većina prostora u kojima se film odvija deluju veoma lepo, bogato, osmišljeno s pažnjom i pripremljeno s retro ukusom. Nekoliko specifičnih vozila upotpunjuje oku veoma lep vizuelni dojam.

A opet - i ta i takva scenografija i naizgled autentični prostori ipak izgledaju neubedljivo i veštački jer deluju jako moderno i kao da su sklepani pre samo nekoliko dana (što zapravo i jesu). Ne vidi se na njima zub vremena, prašina, rustika a ono malo paučine što visi sa stropa ne popravlja mnogo stvar. Specijalni efekti se kreću od podnošljivih do ispodpresečnih a odnos je blizu 50:50. Film poseduje nekoliko gnusnih scena, nekoliko koje sasvim jasno pokazuju odakle dolaze (tipični azijski horor elementi) i nekoliko vrlo slabo animiranih kada se u kadru nalaze insekti. Ovi insekti kao i mnogi drugi delovi priče nisu jasno objašnjeni a priču filma takođe karakteriše - neubedljivost. Nijedan aspekt događaja ovde ne deluje uverljivo, mahom gledamo nezanimljive scene koje smo gledali mnogo puta do sada a u opštoj kakofoniji (samo)ubijanja, duhova, priviđenja, prokletstava i zaposednutosti nećete znati ni ko pije ni ko plaća. Sve ovo proizvodi opštu raznodušnost gledaoca i njegovu slabu zainteresovanost za konkluziju i preokrete koji bi u nekom boljem filmu možda i funkcionisali.

Don't Look Up nije odvratan film i u njemu nema skoro nijednog odbojnog elementa koji bi vas mogao odvratiti od gledanja. S druge strane, on ne poseduje nijedan detalj koji bi vas mogao prikovati uz mali ekran TV prijemnika vašeg kompjutera a ukoliko to ipak učinite bićete ophrvani pre svega dosadom, od čijeg uticaja nećete biti zgroženi ni sa ono malo jeze koju emituje ovaj film. Iz poludremeža će vas razbuditi tek pokoja scena (iznadprosečna stradanja ekipe koja su pristojno snimljena) i povremene gluposti, poput one da lokalnog Rumuna glumi Kanađanin koji je pljunuti Indijanac.