Više o seriji: https://www.imdb.com/title/tt6763664/
Trailer: https://youtu.be/3eqxXqJDmcY
Nismo krenuli redom jer smo prvo pogledali Midnight Mass, treću po redu seriju Mikea Flanagana, a tek nakon nje The Haunting of Hill House, njegovu prvu, najpoznatiju i najcenjeniju seriju. Ipak, to nije važno jer dve pomenute serije nisu ni na koji način povezane. Ova koju opisujemo je na određeni način vezana sa The Haunting of Bly Manor i sa njom čini The Haunting antologiju, čiji treći čin i dalje očekujemo u narednim godinama mada su šanse za to sve manje, i to po rečima samog autora.
The Haunting of Hill House je paranormalna horor drama, sastavljena od deset epizoda a pojavila se 12. oktobra 2018. godine. Materijal je baziran na istoimenoj noveli Shirley Jackson ali se veoma blago oslanja na to pisano delo pa se ne može govoriti o nekakvoj ekranizaciji već više o savremenoj verziji tek blago naslonjenoj na tu knjigu. U recenziji koja sledi nećemo seriju ceniti po tome koliko ona prati ili ne pomenuto pisano delo, niti će to uticati na našu krajnju ocenu. Mišljenja smo da većina gledalaca ove serije svakako nije čitala knjigu iz 1959. godine pa im te informacije i neće biti previše bitne ali to svakako ne znači da gore pomenutu knjigu svaki fan horora ne bi trebao pročitati. Uglavnom, priča serije počinje nešto konfuznije nego što smo očekivali jer prati veliki broj likova u dve vremenske linije. Potreban je određeni vremenski period da se pohvata ko je kome šta (i tada i sada) a taj period je otprilike dužine prve epizode, dok ne vidimo sve likove i čujemo šta nam imaju reći za početak. Dakle, u sadašnjosti pratimo porodicu Crain, tačnije – dva brata i tri sestre, njihovog oca i druge osobe sa kojima su dotični likovi povezani ili okruženi a u prošlosti takođe gledamo pomenutu porodicu, kada je njihov otac bio mlad a braća i sestre bili klinci. Radnja u prošlosti je bogatija za jednog važnog lika – majku, koja je tragično nastradala (to ćete veoma brzo saznati pa stoga nije spoiler).
Dešavanja iz prošlosti vidimo u formi flashbackova, raznih dužina i mestimično isprepletenih sa događajima iz sadašnjosti. Godine 1992. Hugh Crain je skupa sa svojom suprugom arhitektom zarađivao novac rekonstrukcijom i restauracijom starih kuća koje bi onda prodao za mnogo veću svotu od uloženog. Dok radovi traju porodica bi se uselila u građevinu, deca bi živela u svom privremenom domu a tako je bilo i u slučaju Hill House, ogromne stare kućerine koju je trebalo dobrano popraviti a potom sačekati da se pojavi neki imućni kupac. Međutim, vremenom se ispostavilo da Hill House nije sasvim obična stara palata i da u njoj postoje određeni paranormalni elementi koji su, naravno, vezani za njen istorijat i za osobe koje su u njoj nekada davno živele. Veoma brzo se počinju pojavljivati raznorazne karakondžule, čuju se razni zvukovi, oseća se nečije prisustvo i život u kući naprosto postaje neugodan jer se oseća opasnost na svakom koraku. Najteže od svega je što se neki od njenih stanara počinju upadljivo menjati, kao da postaju obuzeti kućom i kao da neko od nekadašnjih stanovnika počinje da ih zaposeda... Nakon tragedije otac izvodi svoju decu, sele se u nepoznatom pravcu i ne vraćaju se nikada više u Hill House. Ali, i nakon toliko godina, dakle u sadašnjosti, demoni prošlosti i dalje progone Crainove, u tolikoj meri da se čini da zapravo nikada nisu ni napustili Hill House i da iako ne žive u kući ona svakako živi u svakome od njih...
U početku serije prisutna je misterija, svakako, i to u obe vremenske niti. Dešavanja u prošlosti su mnogo atmosferičnija jer je naprosto i sama kuća pogodnija za stvaranje jezive atmosfere. Sumornih kadrova ovde ima napretek, objekat je zaista zastrašujuć a bezbroj prostorija koje su smeštene duž dugačkih hodnika na više nivoa se čine pogodnim za sve osim za odrastanje petoro mališana. Ipak, upravo ovde odrastaju naši mali junaci i susreću se sa nekakvim stvorenjima koja uteruju strah u kosti i nama odraslima pored malih ekrana... Obzirom da se nalaze u zaista velikoj kući a da su im roditelji uglavnom zauzeti poslovima popravke objekta klinci su mahom ostavljeni sami sebi, da se snalaze kako znaju i umeju a noću suočavaju sa jezivom ženom slomljenog vrata ili još jezivijim čovekom sa štapom, između ostalih. Neki od strašnih kadrova koje ovde vidimo su toliko jezivi da bi ih osobe koje nisu navikle na horor filmove jedva pogledale. Količina horora koju emituje The Haunting of Hill House (u staroj niti radnje) je duplo veća od bilo kojeg haunted house modernog horora kojeg se možete setiti. Horor elemente ocenjujemo najvišom ocenom a da nije druge niti radnje seriju bismo preporučili bukvalno svakom horor gledaocu i osobi koja posećuje ovaj blog. Međutim, postoji i moderna nit radnje koja je u mnogo čemu drugačija i zahtevnija.
Radnja u sadašnjosti je uglavnom lišena horora, makar do nekoliko poslednjih epizoda, i uglavnom se bazira na odnosima među likovima. To ni u kom slučaju ne znači da su ti događaji dosadni ali nećete videti nikakve spodobe, duhove i jump scareove već ćete biti osuđeni na pojedinačno upoznavanje svakog od braće i sestara, zatim i na njihovog oca i pokojnu majku, a zatim i na suočavanje sa njihovim istorijatima i ličnim demonima. Svaka epizoda je rezervisana za jednog karaktera, što je odlično rešenje, a kasnije se njihove sudbine sudaraju u dužem finalu koje traje više epizoda. Savremena dešavanja imaju nešto drugačiji tonalitet od onih iz 1992. godine, mahom su dramski obojeni, baš u prepoznatljivom Flanaganovom stilu koji karakterišu izuzetno dugi kadrovi, beskrajni monolozi i tek nešto kraći dijalozi a sve u cilju istraživanja psihologija ličnosti, njihovih emocija, dubljih osećanja, načina na koji se bore sa ličnim gubicima, te drugim težim temama. Ovi elementi su svakako vredniji od jeftinog plašenja gledalaca u jezivoj Hill House ali će predstavljati odbojnu stranu serije zbog koje se može desiti da joj određen broj gledalaca okrene leđa. Za pravo uživanje u seriji, kao uostalom u svim Flanaganovim materijalima, potrebno je zagrebati nešto dublje u likove, malo ih bolje upoznati i izvući neke pouke jer će vam ukoliko to uradite i rasplet delovati smislenije i razumnije.
Ipak, dobar deo stvari prosečnom gledaocu može vrlo lako da izmakne pa je veoma teško povezati sve kadrove, uzročno-posledične veze i shvatiti šta je sve autor serije zamislio i pokušao poručiti. Deo dešavanja u finalnim epizodama svakako može ostati nejasan, apstraktan, ali zbog toga je serija i pogodna za ponovno gledanje, makar onim gledaocima koji imaju strpljenja i dovoljno vremena. Za naš ukus je rasplet trebao biti jednostavniji i utiska smo da je Midnight Mass bio nešto jednostavniji za shvatanje i praćenje. Ne možemo se oteti utisku da su neke stvari i pored tolike satnice serije ipak ostale nedorečene, poput pravog istorijata građevine što bi svakako bilo zanimljivo videti i znati. Na nekim istorijatima autor istrajava i previše (zlobnici bi rekli – guši gledaoca, i možda bi bili u pravu) dok na glavnom elementu iz samog naslova serije (famoznoj kući Hill House) ne insistira previše i bukvalno celu njenu prošlost prelazi u nekoliko prepričanih rečenica. Znamo da je ideja autora filma bila nešto dublja od prostog i jednostavnog horora o zaposednutoj kući ali nam se ovo ipak čini kao propust. Ima tu još nejasnih pojedinosti, što je možda i subjektivan utisak, i nekih sudbina likova za koje nismo pronašli svrhu. Naravno, ovu seriju će svako doživeti na svoj način pa postoji mogućnost da vam se upravo dopadne ono što smo joj mi zamerili.
Ono što niko ne može prigovoriti autoru je da svoje delo nije dobro režirao. The Haunting of Hill House je mastralno režiran, gde su kadrovi u kući ipak impresivniji od savremenih dešavanja. Kuća pruža mnogo više mogućnosti da se talenat autora iskaže pa tako gledamo bezbroj odličnih kadrova kada se kamera kreće po dugačnim mračnim hodnicima, po ovećem centralnom stubištu ili uz visoke ovalne stepenice koje vode do nekakvih vrata. Prava poslastica su odlično režirane jezive scene koje smo već spomenuli a koje mogu komotno završiti u udžbenicima jezivih scena XXI veka. Da savremena nit radnje ne bude sasvim zanatski potcenjena tu je i najbolja epizoda u kompletnoj seriji – šesta epizoda pod imenom Two Storms, koja prikazuje paralelne oluje u dva vremenska perioda. Dok razmišljate da li je jezivija oluja koja divlja oko uklete kuće ili oluja iznad mrtvačnice u kojoj je telo mlade pokojnice imaćete priliku da uživate u nečemu što se zaista ne može opisati: Flanagan je pokušao da kompletnu epizodu uradi u što manjem broju kadrova a konačan broj je – pet: tri kadra u mrtvačnici i dva u Hil Housu. Najefektniji kadar traje čak 17(!) minuta i toliko oduzima dah da se odmah nakon njega mora premotati i pogledati ponovo. Ne smemo ni pomišljati koliko je teško bilo snimiti ovako dugačak kadar koji uključuje pola tuceta likova, gde niko ne sme da napravi ni najmanju grešku inače se sve ponavlja.
Ovakvi kadrovi svakako ne bi bili mogući da nije bilo odlične glumačke postave, toliko dobre da zaista ne možemo nikoga istaći. Svi su ovde odlični, svi perfektno odgovaraju svojim ulogama i svi deluju prilično uverljivo, čak i deca koja glume mlade junake u 1992. godini. Kvalitetan kasting je sada već zaštitini znak Flanaganovih filmova i serija a takođe je zaštitini znak i to što u svaki svoj materijal mora ubaciti i svoju suprugu. Ipak, za nas to nikako nije minus: Kate Siegel je izuzetno talentovana glumica i zaista se radujemo kada god vidimo da igra u nekom horor filmu ili seriji. Ovde ona čak poseduje i određene super moći što je dodatno začinilo celu priču. Flanagan je poznat i po tome što voli da više puta radi sa istim ljudima pa se tako i u The Haunting of Hill House pojavljuju neki glumci koje možete videti u njegovim drugim projektima. Ni to nije nikakva zamerka jer su višepozivci svi odreda izuzetno kvalitetni, pružaju maestralne glumu čak i u sporednim ulogama (poput recimo Samanthe Sloyan), a u odnosu na recimo Midnight Mass su u nešto drugačijim rolama. Posebnu pohvalu upućujemo na izbor klinaca jer su angažovana zaista talentovana deca za svoje godine a koja istovremeno svojim facama podsećaju na starije likove pa je lako identifikovati isti karakter u dve vremenske linije. Zanimljiva nam je bila i pojava Lulu Wilson, sada već etablirane klinke u horor žanru.
The Haunting of Hill House nije serija bez mana ali je svakako preporučujemo za gledanje, makar onim gledaocima koji su spremni da staloženo pristupe seriji i uhvate se u koštac sa veoma sporom analizom nekih od najdubljih tema ali na kompleksan način. Serija nije vedra, metaforički se bavi nekim najtežim stvarima ali zahteva da proniknete u njenu dubinu i simboliku koju je autor zamislio. S druge strane ovo jeste serija koja poseduje neke od najstrašnijih kadrova koje smo videli u poslednjoj deceniji pa ju je i zbog toga velika šteta propustiti.
0 comments:
Post a Comment