HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Cameron Cairnes, Colin Cairnes

Konačno smo pogledali Late Night with the Devil, najveći horor hit u prvoj polovini tekuće godine i definitivnog kandidata za sam vrh najvećeg broja Top10 horor listi na kraju 2024-te. Ukoliko ste fan horora, pa čak i ukoliko samo ovlaš posećujete društvene mreže i internet stranice, niste mogli a da ne osetite makar deo hypea u vezi ovog ostvarenja koje je veoma brzo, takorekuć – još dok se nije ni pojavilo za obične smrtnike – otišlo u legendu.

Još dok se prikazivao po filmskim festivalima i nije ga bilo online bombardovani smo natpisima kako je ovo najbolji horor godine (pa i šire), kako odavno nije viđeno ništa strašnije i kako su pojedino gledaoci tokom projekcija doživljavali raznorazne propratne efekte usled strašnih scena... Naravno, sumnjičavi kakvi jesmo malo smo sačekali da se slegne prašina a zatim pogledali film i evo naših utisaka... Za one koji ne znaju u pitanju je australijsko-ujedinjenoarapskoemiratsko(!)-američka koprodukcija a film je smešten u žanr paranormalnih horora. Ono što ga izdvaja iz hrpe ostvarenja ovog podžanra je što su autori osmislili jednu kvazirealnu priču koju su spakovali u formu noćnog talk showa koji se emitovao tokom 70-ih godina prošlog veka. Početak filma nas odlično uvodi u celu storiju, servirajući nam informacije ne samo o autoru pomenute emisije (koja je definitivna preteča savremenim reality show programima) već i u vremenski kontekst u kojem se sve dešava. Glavni akter talk showa, a samim tim i ovog filma je Jack Delroy, voditelj i šoumen koji se očajnički trudi da opstane na javnoj sceni i povrati svoj opadajući rejting. Kada se nakon više godina stagniranja nađe pred praktičnim gašenjem svoje emisije dolazi na originalnu ideju, da na Halloween 1977. godine svojim gledaocima pruži do sada neviđeno jezivo iskustvo i time osigura svoju budućnost u etru...

Ono što ćete odmah primetiti, što će vas verovatno oduševiti i biti jedan od razloga da se prilepite uz ekran je specifičan izgled datiranog TV programa, koji je navodno u nekoj fijoci čamio decenijama a sada su njegovi vlasnici smogli snage da nam ga serviraju u obliku Late Night with the Devil filma. Ovaj kvazidokumentarni kvazi found footage snimak zaista odiše izgledom i atmosferom tog doba te se za ovaj aspekt filma autorima zaista mora odati priznanje i nagraditi ih najvišom mogućom ocenom. Ma koliko se trudili nismo mogli pronaći nijednu veću vizuelnu slabost ili odstupanje koje bi zapalo oku jednog vremešnog posmatrača. Ovde je vizuelno sve dovedeno do savršenstva, počevši od frizura aktera i njihovog odevanja, preko predmeta i tehnikalija koje vidimo u studiju pa do utiska kako zaista gledamo nešto što potiče sa analogne trake. Da je veoma veliki napor uložen u sve ovo postaće vam jasno kada budete videli više desetina lica u publici koja izgledaju kao da ih je neko vremeplovom doneo iz sredine 70-ih godina. Ipak, nemojte se zavaravati kako je film preubedljiv: nijednog trenutka nismo imali utisak da gledamo nekakav mockumentary. Na ovom polju autori nisu hteli da idu u ekstreme pa Late Night with the Devil ipak uvek deluje isključivo kao film; neka ostvarenja koji zaista deluju stvarno i realno moraćete potražiti na drugom mestu...

I sve to zaista lepo teče: talk-show se odvija zanimljivo, sporim tempom, od samog ulaska showmana u studio i početnih štosova, pa nadalje, uvođenjem prvih gostiju i čestim reklamama tokom kojih posmatramo nešto intimnija zbivanja, lišena izveštačenih kreveljenja u kamere. Delroy je u pravom duhu domaćih televizija, a u cilju dizanja kavge i rejtinga, odlučio da napravi duel sumnjivog vidovnjaka i agresivnog skeptika, a nakon njih u studio uvede i poznatu spisateljicu koja je starateljica navodno zaposednute devojčice. Počinje igrokaz seansi, ispovesti, potresnih scena, zaposednustosti, egzorcizama a onda i raskrinkavanja svega toga, gde površni gledalac nijednog trenutka nije siguran šta je istina, šta varka „mađioničara” ispred kamera koji sve rade zbog gledanosti a šta prethodni dogovor istih tih ljudi. U celoj toj polu-režiranoj polu-spontanoj očajničkoj borbi za rejting odlično se snalazi kompletna glumačka postava te je to još jedan od aspekata koji zaslužuje gotovo maksimalnu ocenu. Stoji činjenica da lik koji igra Delroya ipak nema glas i harizmu jednog talk show voditelja ali to je samo sitna zamerka: sve ovde je perfektno što se tiče kastinga, počevši od glavnog lika pa do nekoliko epizodista koje vidimo u publici i koji imaju bukvalno nekoliko linija teksta.

Međutim, ovde se i završavaju pozitivne stvari ovog filma, nažalost. Negde od ulaska devojčice u studio on postaje neuverljiviji, miljama daleko od dokumentarca kakvim se predstavlja gledaocima. Sve deluje prilično nategnuto i neuverljivo, ne samo zbog toga što likove koji kao gosti ulaze u studio veoma slabo poznajemo (niko ovde osim Delroya nema ni najmanji istorijat) već i zbog samog demona koji ima čudne potrebe i još upitnija delovanja. Dalje, stvar koja najupadljivije kvari audio-vizuelni užitak je digitalizovani glas zaposednute devojčice koji zvuči suviše kompjuterski i moderno, u potpunoj suprostnosti sa retro identitetom ostatka filma. Problematičan je i found-footage imidž kompletnog Late Night with the Devil jer ono što gledamo u pauzama za reklame definitivno niko nije snimao, baš kao što na snimcima ne bi bili ni kadrovi koji gledamo tokom finala. Pomenuto finale filma se može činiti kao apstraktno, pomalo konfuzno te može prijati gledaocu ali i ne mora. Ipak, poruka filma je mnogo jednostavnija ali i već odavno poznata, pa se i zbog nje ne mora odavati počast ovom filmskom ostvarenju. U nekim scenama kamera upadljivo izbegava da kadrira publiku iako bi svako upravo nju fokusirao; tokom jezivih scena gledamo isključivo nekoliko aktera na sceni a od zgroženih faca gledalaca – ni traga ni glasa, samo po neki tonski dokaz da su još uvek tu...

Treba napomenuti i da film nije najbolje odmeren jer poseduje suviše dugačak uvod i prilično kratak demonski kreščendo u finalu. Ipak, to mu nije toliko velika mana kao što je horor aspekt jer, jednostavno rečeno – ovo nije strašan film! Ima tu nešto horor momenata i jedna spektakularna tarapana u završnici ali to nije nešto što nismo videli stotinama puta do sada, a mnogo puta i u mnogo ubedljivijim i strašnijim formama. Gotovo svaki horor kadar se ovde može predvideti, većina strašnih scena su samo klišei a film ne poseduje nijednog karaktera za kojeg bismo se vezali. Nakon gledanja Late Night with the Devil ostala nam je misterija ko se viđenog uplašio i zbog čega, budući da mnogi kadrovi deluju prikladnije nekakvom generičkom low budget hororu koji danas u Americi kao da piše i snima AI (dobro, i Late Night with the Devil definitivno crta AI, makar delimično, kako su nedavno priznali njegovi autori). Suma sumarum – za nas je ovo tek prosečan horor film, pogodan za jedno gledanje, zanimljiv isključivo zbog retro forme u koju je upakovan a potpuno zaboravljiv što se tiče sadržinske originalnosti i horora.

+ veoma uverljivo prikazan vremenski period
+ kvalitetno dočaran talk show 70-ih godina
+ gluma svih aktera na ekranu; poruka filma
— film ne donosi ama baš ništa novo u žanr
— nije nimalo strašan; klišei i predvidljivosti
 
Ocena: 6/10