Režija: Joseph Wartnerchaney
Uloge: Rob Zabrecky, Lisa Howard, Elisha Yaffe
Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt2776704/
Trailer: https://youtu.be/ppoP9vB20Fs
Pogledajte još: Deadgirl (2008)
Decay je prošlogodišnja psihološka horor drama snimljena po nekakvom istinitom događaju, nepoznato kojem ali s obzirom u kakvom svetu živimo nije teško poverovati da su isti ili slični slučajevi zaista postojali. U centru pažnje imamo Jonathana, sredovečnog mladića koji živi veoma usamljenim životom. Jonathan poseduje čitav niz subjektivno-objektivnih poremećaja širokog spektra ali uz pomoć određenih medikamenata koje svakodnevno pije uspeva da živi donekle normalnim životom i uz to se samostalno prehranjuje. Naime, Jonathan je zaposlen kao čistač dečijeg luna parka van sezone, u slobodno vreme pasionirano uzgaja cveće, pedantni je čistunac, povremeno vidi svoju mrtvu majku a u podrumu kuće drži leš jedne devojke. Reklo bi se - skoro sasvim normalan mladić...
A sve je počelo ovako: jedna sasvim „rutinska” krađa u Jonathanovoj sobi završila se nesrećnim slučajem. Kradljivica porodičnih dragocenosti je prekinuta u sred posla pa je usled šoka završila strmoglavljena i mrtva a njena preplašena prijateljica pod točkovima obližnjeg automobila. Potpuno neplanski Jonathan ne prijavljuje nastradalu devojku i pokušaj krađe već beživotno telo devojke ljubomorno zadržava samo za sebe; policija pronalazi nastradalu prijateljicu na cesti dok ovu drugu devojku niko (za sada) ne traži. Svedoka celog događaja (čini se) nema, pretpostavka je da je malo ko i znao za ovu pljačku pa se Jonathan oseća spokojno i prepušta se svojim svakodnevnom rasporedu i ritualima. Jonathan pre svega pati od opsesivno-kompulzivnog poremećaja te mu se ceo radni dan sastoji od pedantnih i bolesnih rituala koje mora do detalja sprovoditi kako bi očuvao svoj ionako nestabilni unutrašnji mir. Nepoznata devojka na trenutak prekida njegovu isplaniranu i unapred organizovanu svakodnevnicu ali joj Jonathan veoma brzo pronalazi mesto: nepoznata pokojna kradljivica postaje njegova devojka o kojoj se on brižljivo, marljivo i pažljivo stara, nežno je iznoseći svake večeri kako bi prisustvovala intimnom obedu a kasnije je odlažući u podrum uz obavezan poljubac za laku noć.
Međusobna „ljubav” traje neko vreme ali se onda pojavljuju dva sasvim očekivana problema: prvi problem je oličen u organima reda koji su ipak doznali da je jedna nedavno nestala devojka poslednji put viđena baš u Jonathanovom komšiluku, i druga - pokojnica uporno nastavlja da se raspada što nikako ne prija bolesno pedantnom čistuncu kakav je Jonathanu. On postepeno čisti kompletan stan, steriliše i umotava u antibakterijske folije sve više delova nameštaja i pokućstva ali se bez obzira na to dvostruka omča steže oko njegovog vrata i samo je pitanje vremena koji će mu od neprijatelja pre doći glave - policija ili crvi. Da stvar bude komplikovanija tu su i tereti prošlosti oličeni u stalno prisutnoj majci koja i dalje živi u Jonathanovoj podsvesti i ne dozvoljava mu da otpočne koliko-toliko normalan život. Kompletan film ima veoma ujednačen tempo, veoma spor i depresivan, pa ukoliko nemate toleranciju na sporu radnju (veoma sporu!) preporučujem da se držite podalje od Decay. Ovo nije klasičan horor film i u njemu nećete videti nijednu strašnu scenu a one gadljive scene, kojih ima poprilično, su tu više metafore radi.
Decay je pre svega drama (sa tek nekoliko horor elemenata), uvrnuta i šokantna drama o usamljenosti i tužna priča o poremećenom čoveku koji je jednom davno bio potpuno normalan dečak. Nažalost, taj dečak (da li isključivo ali svakako zbog svoje stroge i poremećene majke) nikada nije odrastao na pravi način a delovi Jonathanovog detinjstva se mestimično odmotavaju u vidu koloritno obojenih flashbackova čije razumevanje je od krucijalnog značaja za shvatanje kompletnog filma. Onaj koji definitno mora da ide na vrh liste pluseva dodeljenih ovom filmu je Rob Zabrecky koji igra Jonathana. S obzirom da 90% vremena ovog dugačkog filma (100 minuta) u kadru imamo samo jednog lika neophodno je da taj lik bude ubedljiv, kvalitetan i da bude simpatičan ili jeziv. U ovom slučaju Jonathan je i jedno i drugo: on svakako jeste poremećen lik ali sa druge strane gledati ga u kadru je jedno veoma tužno iskustvo koje se dodatno pojačava svakom narednom scenom. Vizuelno - Rob Zabrecky je odradio đavolski dobar posao i stvorio karakter (zajedno sa scenaristom/režiserom, naravno) koji izgleda veoma uverljivo a vizuelno podseća na legendarnog Normana Batesa. Sličnosti sa ovim starim likom se ne završavaju na vizuelnom već vidimo čitav niz „pozajmljenih” elemenata, na čelu sa karakterističnom majkom.
Nisam siguran da su ove sličnosti slučajne jer tokom filma konstanto osećamo feeling 50-ih godina prošlog veka, što je za samu priču pomalo nebitno ali je očigledno bila autorova potreba, moguće i kao omaž filmu na koji delimično i podseća. Osim što nosi karakterističnu retro frizuru i starinske naočare Jonathan se prevozi isključivo bicikl-trokolicom a stvar nije samo u konzervativno vaspitanom nesrećnom mladiću: i komšinica kao da je doletela iz sredine prošloga veka a muzika koju neprestano čujemo iz kasetofona kao da dopire sa starih gramofona. Pretpostavljam da je jedna od ideja autora filma bila da nam jasno stavi do znanja kako nesrećnik živi u prošlosti (ili nosi traume iz iste) a i mnoge druge stvari u filmu (da ne kažem većina) su veoma metaforične i poseduju neku simboliku koju često nisam mogao da odgonetnem. Jedna od misterija mi je Jonathanova fascinacija ključevima i zašto košiluk posmatran iz ptičje perspektive podseća na ključ. Bilo kako bilo, upravo zbog ove dvoslojnosti i ne toliko jednostavne radnje Decay je veoma pogodan za ponovna gledanja. Naravno, ukoliko vam se film svidi jer ako vam se ne dopadne njegov tempo ili tema sva je prilika da nećete izdržati ni čitav sat.
Završetak filma nije očekivan i za mnoge će biti apsolutno nezadovoljavajući ali takav kakav je svakako pruža jasno stanje stvari i dodaje još više tuge u ovaj veoma usamljen film. Kako bi pojačao dojam usamljenosti jednog čoveka na urbanom području autor uz specifičnu minimalističku depresivnu muziku mnogo koristi snimke iz vazduha (a dronovi nikada jeftiniji), stacionarne kadrove uvek pustog komšiluka a onda i krupne kadrove cveća koje je Jonathanov najbolji prijatelj. Ukoliko se tokom gledanja Decay zapitate zašto autor filma toliko vremena troši na kadrove mrtvila, prskanja cveća ili pustog dečijeg parka onda ste definitivno pogrešili film i vreme je da se prepustite nečem komercijalnijem. Decay je film za malu ali odabranu grupu gledatelja, onu grupu koja će strahote filma naći pod „haubom” a ne u vizuelnim detaljima ili specijalnim efektima.
0 comments:
Post a Comment