Više o seriji: https://www.imdb.com/title/tt4574334/episodes/?season=5
Dočekasmo petu i finalnu sezonu jedne od najpopularnijih serija svih vremena, neki bi rekli „konačno” a neki „nažalost”. Mišljenje onih prvih nas apsolutno ne zanima dok je deo ovih drugih, dakle fanova serije, ostao prilično podeljen po pitanju utisaka nakon gledanja Stranger Things season 5. Da li su u pitanju prevelika očekivanja koja su rasla tokom prethodne tri godine ili su braća Duffer ovaj put malo omanula – pokušaćemo da odgonetnemo u nastavku recenzije...
Prva epizoda nove sezone se, naravno, nastavlja na završetak prethodne ali ne neposredno već nakon godinu ipo dana. U prethodnom periodu Hawkins je ostao rascepljen na četiri dela Vecninim procepima (što se i dalje zvanično objašnjava nekakvim zemljotresom) a vojska je zavela karantin, podelila grad, napravila vojnu bazu u Upside Down svetu a procepe pokrila metalnim pločama. Ipak, život u gradu se odvija, Vecna se primirio ili se povukao u dubinu obrnutog sveta da ranjen vida svoje rane, i osim famoznih procepa i pojačanog prusustva vojske sve se odvija relativno mirno. Ipak, usled svih događaja iz prošlosti i velikog broja tragedija stanovništvo Hawkinsa je počelo da se odliva pa sve uglavnom deluje pusto i mrtvo... Međutim, aktivnosti postoje a najviše među našim junacima koji i nakon toliko vremena ne odustaju od svoje misije – pronalaska i ubijanja Vecne jednom za svagda. Oni konstantno odlaze u misije „puzanja”, tajnog prelaska u obrnuti svet u kojem temeljno pretražuju teritoriju u nadi da će pronaći zlog neprijatelja. Ove misije su dodatno otežane zbog vojne baze koja se nalazi u obrnutom svetu ali i zbog neprekidne vojne potrage za Eleven! Naime, raspisana je poternica za devojkom koja poseduje čudesne moći a ona (ponovo) skrivena i u tajnosti živi sa Hopperom (sada i sa Joyce) gde trenira i unapređuje svoje sposobnosti koje su joj neophodne za odlučujuću bitku koja neminovno sledi. I baš kada je neko od likova prokomentarisao kako od Vecne već duže vremena nema ni traga ni glasa Will je osetio kako mu se ježi koža na vratu...
Finalna ST sezona predstavlja logičan nastavak prethodne i kreće se stazom koja je utabana još 2022. godine, dakle posmatramo pripreme za finalnu borbu protiv jakog i nepredvidljivog neprijatelja i sve ono što je toj borbi prethodilo. Što se tiče centralne priče i glavnog motiva junaka možemo reći da tu nema nikakvog iznenađenja, da je sve očekivano i da se uprkos svemu tome nema šta zameriti: znali smo šta nam predstoji, znali smo da je ova sezona u kompletu jedno veliko finale i mogli smo pretpostaviti da će se umesto na neke druge stvari koje su krasile prethodne sezone ova više bazirati na epskoj bici, akciji, napetosti i vizuelnom spektaklu. Ovo može biti problem po neke gledaoce i razlog zašto su razočarani sezonom ali hajde da ovde malo stanemo u odbranu autora. Završetak prethodne sezone, u kojem je Hawkins bukvalno devastiran a zatim i bukvalno okupiran od strane vojske, naprosto je „ogradio” autore serije, ne dozvoljavajući im da razmašu van granica grada i van druge dimenzije (kasnije i treće) što ovoj sezoni definitivno odmaže da po vizuelnoj lepoti nadmaši prethodnu. Na teret joj ide i to što se uglavnom dešava u gradu u kojem obitavaju naši junaci i u svetovima ispod njega, dakle ne vidimo sunčanu Kaliforniju, snegom okovan Sibir ili Salt Lake City. Peta sezona je vizuelno vrlo mračna, po našem mišljenju daleko najmračnija do sada, ne samo zbog toga što se polovina radnje odigrava u Upside Down svetu već i zbog toga što se glavnica dešavanja u Hawkinsu odigrava pod okriljem noći i u tajnosti, uglavnom zbog konstantnog prisustva vojske.
Sam setup u kojem je devastirani grad u karantinu a delom ga je napustilo njegovo stanovništvo dovodi do toga da više ne posmatramo one tople 80’s scene koje su karakterisale svaku od prethodnih sezona, a treću pogotovo. Ovde gotovo i da nema bezbrižne letnje atmosfere, odlazaka u školu, nevinih druženja, toplih i setnih uspomena na taj vremenski period ili bilo kakvih drugih kadrova koji bi bili obojeni veselim tonovima. Ovde su likovi sasvim svesni da je sa bezbrižnim detinjstvom završeno, makar do finalne borbe, oni od prvog minuta premijerne epizode znaju da imaju isključivo jedan cilj, da je sve podređeno njemu i da postoji realna mogućnost da iz pomenute borbe ne izađu kao pobednici, dakle ni kao živi, a da njihov poraz dovodi do toga da će i sa svetom kakav poznaju biti završeno. Naravno, određeni broj toplih, drugarskih i emotivnih priča je i dalje prisutan, posmatramo nastavke velikih drugarstava, emotivne rolerkostere, potresne ispovesti i sve ono na šta smo i u prošlosti navikli. Ono na šta smo takođe navikli, što je uvek nerviralo a što je i dalje vrlo prisutno je konstantno emotivno ispovedanje kada god likovi krenu u borbu ili putem nekakve opasne i nepredvidljive situacije; ko god da se nađe u toj situaciji kao da ima neodoljivu potrebu da se ispoveda svom saborcu ili saputniku, analizirajući emotivne elemente njihove ili odnosa sa trećom osobom. Priznajemo da se nikada nismo našli u takvoj opasnosti ali pretpostavljamo i da bi u tom trenutku razmišljali isključivo o preživljavanju dok bi sve ostale stvari ostavili za kasnije, ukoliko uopšte preteknemo.
Na polju glavnih likova nema značajnijeg napretka pa ovu stvar definitivno upisujemo pod minuse. Deluje nam da su prethodne sezone išle mnogo više u dubinu centralnih karaktera, da su se više razvijali i više bili analizirani, da su njihovi međusobni odnosi bili kudikamo kompleksniji, dublji i uverljiviji a da smo doznavali mnogo više detalja o njihovom sazrevanju nego ovaj put. Naravno, stoji činjenica da su sada u pitanju znatno zrelija lica nego pre tri godine, da su mnogi od njih već formirane ličnosti sa svim svojim manama i vrlinama, kao i da ovoga puta i nema previše vremena za te stvari jer im život svakodnevno visi o koncu zbog random napada Demogorgona i naoružanih vojnika. Međutim, stoji činjenica da je na polju centralnih likova moglo biti urađeno nešto više. Mnogi Stranger Things fanovi upravo to zameraju sezoni a njihov bes i razočarenje idu toliko daleko da čak postoji raširena teorija kako su The Duffer Brothers pod nečijim pritiskom (cilja se na Netflix) bili prinuđeni da saseku materijal, skraćujući ga za makar jednu epizodu, i izbace upravo elemente koji su se ticali dodatnih razvijanja glavnih likova. Mi lično ne verujemo u ovu teoriju i gledajući petu sezonu ni za trenutak nismo imali utisak kako je negde nešto izbačeno i samim tim neprirodno spojeno. Jedini element koji bi nas mogao navesti da poverujemo u ovu teoriju je što finalna sezona traje kraće od četvrte, iako je komotno mogla biti duža, glomaznija i razrađenija što bi verujemo prijalo kako fanovima serije tako i samom Netflixu koji enormno zarađuje na svakoj sekundi serije.
Kada bismo zašli u detalje rekli bismo da se mračna atmosfera i tmurni izgled serije preneo i na naše stare znance, centralne likove koje mahom pratimo od prve sezone i njihovih dečačkih dana. Iz nekog razloga, a napetost pred finalnu borbu i teret nedavnih gubitaka su definitivno jedni od ključnih, dosta likova je udaljeno, ćutljivo, neiskreno pa čak i otvoreno sukobljeno. Na kraju se sve to složilo u jednu skladnu celinu ali nam napetosti i tenzije u odnosima nikako nisu odgovarali, gde čak dolazi i do međusobnih tuča nekada najskladnijeg i najšarmantnijeg para serije. Uz sve to stoji i zamerka da pojedini karakteri ovde nisu na nivou koji smo od njih očekivali i na koji su nas navikli. Tu pre svega mislimo na šerifa Hoppera i njegovu usvojenu „ćerku” jer nam njihov odnos nije bio dovoljno uverljiv niti oni imaju potrebnu minutažu da „raspletu” sva neslaganja. I neki drugi likovi poseduju skresane minutaže (Dustin, naprimer) ili nezadovoljavajući razvoj uopšte (Eleven) dok su neki drugi dobili naprasno povećana kadriranja pa i značaj po celokupna dešavanja (Will). Pohvalno je što je Robin kao najluckastija članica grupe i dalje tu da podiže učmalu atmosferu, tu je naravno i njena Vicky, a tu su i nešto skrajnutiji Murray Bauman i Scott Clarke. S druge strane, očekivali smo mnogo više temperamentne Erice, Karen Wheeler pa čak i Teda Wheelera koji ovde skoro i da ne postoji a nekada je imao zaista urnebesne one-linere. Razočarani smo i što se nije pojavila Suzie a sigurno je bilo prostora za to...
I dalje ćemo o likovima... Dopalo nam se što je u priču uvedena Kali, nepravedno hejtovana „sestra” naše Eleven, ali način na koji je ona iskorištena za celu priču je prilično porazan. Njene sposobnosti vidimo u nekoliko navrata ali smo očekivali da će imati mnogo veći značaj po dalje događaje pa čak i finalnu borbu. Mada, možda treba verovati u još jednu teoriju ST fanova o „međusobno lažiranom” begu u finalu? Još gore od Kali je prošla Dr. Kay u izvođenju čuvene Linde Hamilton. Ime legendarne glumice je bukvalno protraćeno ulogom koju je mogao odigrati bukvalno bilo ko; doktorka Kay figurira kao neko ko nastavlja misiju dr. Martina Brennera ali ne poseduje nikakvu težinu, funkciju, niti završetak. Za razliku od Linde mnogo bolje su prošla dva nova mlada lika. Prvi od njih je debeljuškasti Derek Turnbow koji je osvojio fanove svojim drskim i vulgarnim replikama a nama se mnogo više dopala Holly Wheeler koja ima mnogo veću minutažu. Mike je svojoj mlađoj sestri dodelio klasu cleric zbog njenih sposobnosti bacanja zaštitnih čini i otvaranja dimenzionalnih portala... Dešavanja oko Holly kao da poseduju bajkovitu notu i atmosferu koja je na tragu starih sezona ove serije. Segmente koji se dešavaju u svetu u kojem se Holly obrela ocenjujemo kao odlične i preko potrebne kako bi se napravio balans sa mračnim dešavanjima iz Hawkinsa. Takođe, mislimo da The Duffer Brothers možda i ne treba da gledaju daleko kada su u pitanju naredni projekti iz ST univerzuma. Cenimo da fanovi ne bi imali ništa protiv da se naredni Stranger Things spinoff bazira upravo na Holly i Dereku.
Što se tiče režije, montaže i dizanja tenzije pred glavni okršaj – peta sezona i dalje jasno pokazuje da braća Duffer znaju šta rade i da to rade na maestralan način, ne prepuštajući ništa slučaju. Svaki kadar je ovde izuzetno pažljivo osmišljen, sve ima značaj, sve je tačnog tempa, sve je vrhunski odigrano, režirano, kadrirano i prikazano, maestralno animirano, kostimirano i dočarano, sa nešto većom upotrebom kompjuterske animacije u završnici, što je neminovno jer se ona odigrava u drugom svetu. Malo je reći da je finalna borba spektakularna: akcija, specijalni efekti, napetost i animacije koje vidimo mnogo više odgovaraju jednom bioskopskom blockbusteru nego TV seriji a u svakom momentu ćete jasno videti na šta je otišao budžet od 60 miliona dolara po epizodi (ne samo na platu Millie Bobby Brown). Ipak, čak i spektakularna završna borba ostaje u senci naknadnog finala i onoga što kasnije sledi jer je to najemotivniji momenat kompletnog Stranger Things. Imajući u vidu dosadašnji tok serije (ne zaboravite da je zamišljena kao mini serija) ovakav završetak ne može predstavljati iznenađenje ali bez obzira da li ste ga očekivali ili ne nećete moći da ga pogledate bez suza u očima. Kada se tuga malo stiša ostaće čuđenje u vezi perfektnog finaliziranja jedne serije koja nije nimalo jednostavna za zaključivanje. Svedoci ste da su mnoge poznate serije bile veoma loše završene i da je na vašem spisku omiljenih serija mnogo više onih koje vas ne zadovoljavaju načinom na koji su finalizirane.
Stranger Things je na strani onih malobrojnih serija kojima se gotovo ništa ne može prigovoriti kada je zaključak davno početih dešavanja u pitanju. I ne samo to: tokom sezone zaista oduševljava koliko manjih ili većih delova centralne priče, ali i sasvim sporednih sitnica, su autori serije uspeli da uklope u jednu skladnu celinu, kao da je ovaj završetak serije osmišljen još pre 2016. godine! Pravo je uživanje gledati kako brojno „seme” koje je posejano tokom prethodnih sezona tek sada daje efektne plodove, poput Dustinovog anarhističkog maturskog govora posvećenog nesrećnom Eddieju. Zbog svega toga ova sezona je itekako podložna repriziranju samo se bojimo da bismo i nakon ponovnog gledanja bili uzdrmani emotivnim scenama... I da rezimiramo: Stranger Things season 5 je odlična sezona koja na odličan način završava ono što je započeto još pre skoro deceniju, kada su glumci bili mnogo mlađi i neiskusniji a i svi mi zajedno sa njima. S druge strane, vrhunac serije ipak ostaje četvrta sezona koja je spektakularnija, kompleksnija, bukvalno epska i sa mnogo više aduta i momenata koji se pamte, na svim nivoima. Finalna sezona nema krupnijih mana ali ima manjkavosti zbog koje se čine slabijom od prethodnih. Činjenica jeste da su The Duffer Brother izuzetno visoko podigli lestvicu prethodnom sezonom a da ovom nisu ni pokušavali da je preskoče nego da samo (malo li je) na zadovoljavajući način zaključe priču koju su davno započeli.
0 comments:
Post a Comment