HOROR FILMOVI (I SF)

Do sada smo znali da gosn. Osgood Perkins ne ume snimiti dobar psihološki folk horor (Keeper, The Blackcoat's Daughter) a sada znamo da ne ume snimiti ni dobru horor komediju. Da, Monkey je nešto drugačiji film po ovog (neki kažu čuvenog i cenjenog) horor autora budući da mu je to prvi neozbiljni film karijere a na samom početku treba reći i kako je film nastao na osnovu istoimene priče Stephena Kinga koja je objavljenja davne 1980/1985. godine...

Film počinje 1999. godine kada jedan očajni i krvlju prekriveni uniformisani lik pokušava da se otarasi jedne igračke majmuna na navijanje ali bezuspešno. Sve što postiže je spektakularna smrt svog sagovornika koji skončava rastegnutih iznutrica što na samom početku filma nagoveštava ton u kojem će se The Monkey nadalje odvijati. Radnja se zatim seli u budućnost i prati dvojicu dečaka blizanaca, sinove onog uniformisanog lika iz uvoda, koji jednog dana u ormanu svog pokojnog oca pronalaze ukletog majmuna, uredno spakovanog u prelepo dizajniranu kutiju, kao stvorenu za poklon dragom prijatelju. Naravno da mu istog trenutka navijaju ključ a majmun počinje udarati u svoj bubanj što rezultira smrću njima bliske osobe. Oni zaključuju da svako aktiviranje ovog majmuna rezultuje nečijom smrću a nakon niza traumatičnih i brutalnih nesrećnih događaja, uključujući i smrt njihove majke, blizanci uspevaju da se reše igračke i delimično potisnu traumu... Mnogo godina kasnije sada odrasla braća su se kompletno udaljila i ne komuniciraju godinama ali niz tragičnih i krvavih smrti koji je zapljusnuo njihov rodni gradić navodi na pomisao da se majmun povampirio, da se nekako ponovo pojavio i da ga je neko opet navio... Braća moraju da se susretnu sa svojim traumama iz detinjstva i da ponovo sarađuju kako bi uništili demonsku igračku i zaustavili beskonačni niz brutalnih pogibija...

U fokusu ove priče je – figura majmuna, naravno, i ona je najupečatljiviji deo filma. Iako sama po sebi igračka ne deluje previše originalno (veoma sličnu smo videli u filmovima The Attic i Monkey Shines) kadrovi u kojima je dotična odišu napetom atmosferom jer gledalac, baš kao i likovi koji su u kadru, sa nestrpljenjem očekuju da majmun spusti palicu na svoj bubanj kako bi videli čija smrt je sledeća. Igračka je donekle promenjena u odnosu na Kingovu knjigu jer je zbog Disneyevih autorskih prava na činele (u nečemu što se zove Toy Story 3) Osgood Perkins bio prinuđen da majmunu u krilo stavi bubanj što je zaista odlična odluka. Igračka koja lupa u bubanj, plus majmunova ruka koja vrti palicu u vazduhu i sprema se da odapne brutalnu smrt ka random osobi, doprinose stvaranju određene napetosti a uz sve to – složićete se da je zvuk bubnja apsolutno manje iritantan od lupanja činela. Nažalost, kada je ukleta igračka u pitanju primećujemo da filmu nedostaje istorijat u vezi nje, pa tako ne saznajemo odakle je ona došla, šta je uzrokovalo da postane smrtonosna kada joj se navije ključ i ostale detalje. Čini se da je pozadinska priča koja se tiče centralne igračke ostala na nivou kratke priče ali dok takve priče funkcionišu na bazi zanimljive ideje i duhovitog štosa od jednog celovečernjeg filma (pa makar on bio i horor komedija) ipak očekujemo neke odgovore ili pojašnjenja.

Najpogubnije po sam film je što nejasni ostaju i principi funkcionisanja The Majmuna a koje braća blizanci u nekom trenutku i na nepoznati način saznaju. Iz nekog razloga onaj ko navije igračku je zaštićen smrti ali ni u jednom trenutku ne zna kome ju je poslao! To može biti bilo ko iz njegovog bližeg ili daljeg okruženja a ukoliko imamo to u vidu postaje vrlo diskutabilno i zašto bi ga neko uopšte navio. Da stvar bude još gora u kasnijem toku filma vidimo i segmente koji su obojeni brojnim smrtima a tokom kojih majmun apsolutno nije aktiviran pa ostaje nejasno da li on deluje pasivno, da li kada se suviše navije može delovati ka više osoba ili je u pitanju samo slabo napisan scenario... Oslab scenario vidimo i u drugim fazama filma a koji se tiču centralnih likova, uglavnom blizanaca ali i maloletnog sina jednoga od njih. Nijedan međusobni odnos koji budete videli u The Monkey neće biti uverljiv, nijedna dilema karaktera kojeg posmatramo na ekranu nije logična a nijedna psihološka drama ne deluje stvarno ili životno. Svi likovi odreda su loše napisani, nijedna reakcija ne deluje kao da dolazi od strane živih ljudi a postupci koje posmatramo će naizmenično proizvoditi vaše prevrtanje očima i izgovaranje rečenice “WTF”... Apsolutno se nismo mogli oteti utisku da je ovde većina likova naprosto zalutala (lik sa perikom koji očajnički želi igračku majmuna), da neki apsolutno nemaju svoju svrhu (sin jednog od blizanaca) a da je odnos dvojice braće sve neubedljiviji kako se film odmotava dok na koncu predstavlja neuspešnu tragikomediju.

Rekli bismo da se Theo James u ulozi odrasle braće trudio koliko je mogao ali da mu loš scenario naprosto nije dao mogućnosti da iskaže svoj talenat. U ulozi sina jednog od braće gledamo antipatičnog i potpuno bespotrebnog klinca koji je ovde prisutan samo zbog toga što je bio i u Kingovoj priči a gledaocima će sasvim sigurno biti zanimljivo i pojavljivanje Rohana Campbella. Rohan se očigledno još uvek nije oporavio od sramote izazvane učestvovanjem u katastrofalnom Halloween Ends pa ovaj film provodi pod perikom zbog koje mu se nikada ne vide oči... U sporednim ulogama gledamo još i Tatianu Maslany, glumicu koja je učesvovala na još nekoliko drugih Perkinsovih projekata a koja u The Monkey pruža najkvalitetniju glumu. U jednoj (neverovatno glupoj i bespotrebnoj) sceni vidimo Elijaha Wooda, nešto bolje je prošao Adam Scott u uvodu filma a nama se najviše svideo Osgood Perkins lično u sporednoj ulozi, budući da je dobar glumac a da se oba duhovita momenta koja smo videli u filmu tiču upravo njegovog karaktera. Činilo nam se čudno što je njegov lik pomalo zalutao u vremenu, baš kao i kompletan izgled filma: iz nekog razloga 1999. godina ovde deluje kao 80-te godine prošlog veka dok je Perkinsov izgled kao iščupan iz 70-ih. Potpuno nerealno ali valjda kao nekakav Perkinsov trademark (što pozdravljamo ali napominjemo) kompletan The Monkey vizuelno deluje veoma retro po svojim lokalitetima, ambijentu, frizurama itd.

Nisu to jedini problemi: kada su ubistva u pitanju treba reći da je The Monkey veoma brutalan, verovatno i jedan od najbrutalnijih horora koje ste gledali protekle godine sa možda najvećim brojem nastradalih i to na najrazličitije načine. Smrti u filmu su često izvedene u vidu kompleksnih slučajnih koincidencija koje dovode do brutalnih lišavanja života, veoma sličnih onima po kojima je poznat serijal Final Destination. Ovde ipak nije svaka smrt tako komplikovana i zanimljiva pa imamo i neke brzopotezne, manje interesantne, za pamćenje ili duhovite ali gotovo sve odreda nerealne. Autor filma je iz nekog razloga mislio da je veoma duhovito kada neko eksplodira pa tako u više navrata vidimo kompletno telo koje biva razneseno usled pucanja puške, pada u elektrifikovani bazen i slično. Zbog očigledne štednje na budžetu često ćete primećivati CGI koji se najčešće ogleda u izuzetno primetnoj animiranoj krvi a usled toga, i usled promašenog tona filma, ovde ništa ne deluje zastrašujuće. Ipak, mnogo veći problem po The Monkey je što u filmu skoro ništa nije ni duhovito, iako je ova zamerka možda subjektivna. Autor filma se konstantno i očajnički trudi biti zabavan, prolivajući nam kofu (animirane, doduše) krvi u lice a delove iznutrica likovima u usta, istovremeno nam sipajući štoseve o seksu, smrti i međuljudskim/rođačkim odnosima.

Nama je nivo humora kojem smo ovde svedočili bio zaista porazan jer, naprosto, ništa duhovito ne vidimo u tome da mladi sveštenik psuje u crkvi ili da u sceni u kojoj je ubijena jedna žena pored njene kuće na periferiji navijaju cheerleadersice (da bi ih nešto kasnije sve u kompletu obezglavio kamion). Kada pred kraj filma budete videli animiranog jahača apokalipse The Monkey će već trajno biti duboko u bunaru, onom istom bunaru na vrh brda (!) u koji su braća blizanci bacili famoznu ukletu igračku...

+ izled igračke i kadrovi u kojima je The Monkey
+ nekoliko veoma brutalnih i zanimljivih ubistava
— gotovo u potpunosti vrlo loše napisan scenario
— veoma malo duhovitih momenata; slabi likovi
— nejasna pravila po kojima funkcioniše igračka
 
Ocena: 3/10