HOROR FILMOVI (I SF)

Tek je počela filmska horor godina a već imamo drugi neloš film (nakon Send Help), što za nejake standarde kvaliteta horor produkcije poslednje decenije znači da je zapravo – dobar. Nakon gledanja Whistle svakako nećete doživeti otkrovenje, definitivno ni jedinstveno i do sada neviđeno iskustvo, ali ćete pogledati film koji je nešto zanimljiviji od proseka, u tolikoj meri da ćete tražiti još... Malo li je na ovu skupoću i na ovaj PG-13 generički mediokritetizam?

Astečka zviždaljka smrti je arheološki artefakt koji proizvodi jeziv zvuk nalik ljudskom vrisku ili zavijanju vetra a za koji se veruje da je najstrašniji zvuk na svetu! Upravo ova zviždaljka u malo promenjenom obliku i dodatno demonizovana je i glavni akter ovog filma. Naime, zaposednutost ovog predmeta dovodi do toga da onaj ko ga pronađe mora da ga prisloni na svoje usne i puhne a jezivi zvuk koji će zaparati bubne opne svih prisutnih osoba najaviće dolazak – smrti! Svako ko je čuo zvižduk skončaće veoma brzo u velikim mukama i to na način koji mu je predodređen rođenjem... Dakle, astečka zviždaljka ne pravi promenu što se tiče načina umiranja već njen jezivi zvuk isključivo ubrzava kompletan proces pa će likovi koje posmatramo stradavati od saobraćajnih nesreća, ubistava, poodmaklih stadijuma bolesti i drugih razloga, ali po ubrzanom postupku, već koliko istog dana. E baš tu i takvu drevnu zviždaljku je u svom školskom ormariću pronašla Chrys Willet, devojka problematične prošlosti, koja se nedavno doselila u grad. Dok se trudi da započne novi život i zaboravi teret prošlosti ona u svojoj školi upoznaje grupu neprilagođenih učenika pred kojima se veoma brzo stvara nerešiva ali zato smrtno ozbiljna zagonetka: zvižduk smrti...

Najzanimljiviji element ovog filma je njegova premisa, tačnije pravila po kojima funkcioniše brutalna smrt koja se nikako ne može izbeći. Ova pravila nisu previše originalna i u nekom sličnom obliku smo ih već gledali u dosadašnjim horor filmovima (Countdown i Final Destination nam se definitivno čine kao uzori ovog filma) ali su ovde prilično dobro osmišljena, stvaraju napetost i tenziju a onda i mali prostor za manevar. Ovde smrt nikada ne napada iz zasede već svoj dolazak zvukovno i vizuelno najavljuje, dižući tenziju koja raste sve do spektakularnog ubistva. Upravo zbog postepenog čina ubistava Whistle je lišen jump scare kadrova ali je obogaćen psihološkim elementima što mi svakako pozdravljamo. Iako su likovi učenika mahom stereotipni lepo je videti kako se postepeno otežava njihovo psihičko stanje, kako im se narušava percepcija i kako sve više upadaju u paranoju do stadijuma neizdrživosti. Za razliku od drugih filmova koji su takođe koristili nekakav okidač za neminovan dolazak smrti ovde ona nastupa veoma brzo, što otežava potencijalnu borbu likova da je prevare. Srećom, mogućnosti ima, kao i prostora da se ovde predočena pravila dodatno prošire a mi se svakako nadamo da ćemo to i videti u Whistle 2...

Whistle se čini kao horor film krajnosti, gde su međudogađaji koji se tiču likova i njihovih međusobnih odnosa na PG-13 nivou dok nakon toga slede R-rated brutalna ubistva. Ubistava nema mnogo, u zbiru tek šest, i neka od njih nisu previše atraktivna, poput uvodnog ili onoga u lavirintu zabavnog parka. Međutim, u filmu vidimo i jedno od najspektakularnijih ubistava koje ste videli u poslednje vreme (ubistvo u sobi), koje je toliko brutalno i bolno da je veliko pitanje da li će u tekućoj godini biti nadmašeno... Whistle poseduje i veoma originalan „izgled” smrti a pohvaljujemo i kvalitetne zvukove u stvaranju jeze kao i izuzetnu muzičku podlogu koja se sastoji od nekoliko odličnih retro kompozicija. Nažalost po film, stvari ovde nisu idealne tako da ćete morati zaboraviti na logiku ukoliko želite da vam se film dopadne u celosti. Najviše problematike vidimo tokom završnih napetih dešavanja u hangaru (odakle led?) ali i pre toga svedočimo ne sasvim logičnim postupcima likova, potpunom odsustvu starijih karaktera u gradu (gde su roditelji?) kao i nekim likovima koji su, pretpostavljamo, mogli biti bolji (sveštenik diler). Ipak, glumci koji su angažovani za ovaj film su uspeli da pomalo stereotipnim likovima udahnu nešto više života a tu ne mislimo samo na centralni dvojac Chrys i Ellie već i na Rela.

Ne možemo a da ne spomenemo i odličnu mid-credits scenu koja je spektakularna i urnebesna ali kao da smanjuje prostor za snimanje sequela. Nadamo se da autori neće upasti u zamku i ponuditi nam prequel a dok se nadamo – repriziraćemo Whistle. On svakako nije savršen proizvod, i definitivno predstavlja film kojem se može štošta prigovoriti, međutim, iako se mnogi gledaoci neće složiti – ovo je najbolji film u dosadašnjoj karijeri Corina Hardyja (The Hallow, The Nun).

+ zanimljiva pravila po kojima funkcioniše smrt
+ depresivna i višeslojna psihološka pozadina
+ jedno od najspektakularnijih ubistava godine
+ postoji itekako prostora za proširivanje priče
— neoriginalnost; nelogičnost u nekim scenama

Ocena: 7/10