HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Britt Napier

Uloge: Kaylee DeFer, Elisabeth Rohm, Christian Campbell

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt1876283/

Trailer: http://youtu.be/e1jLsDlxpRU

Pogledajte još: Inbred (2011)

Kada vidite omot ovog filma i povežete ga sa nazivom (mračna komora) greške ne može biti: Darkroom je besmisleni torture horor a srećom pa je barem porn izostavljen. Oni koji očekuju nešto smisleno, logično, koji očekuju potresnu priču iz života – bolje neka potraže neki drugi (torture porn) horor, ovde će naći samo suprotno.

Nakon saobraćajne nesreće u kojoj su joj saputnici nastradali Michelle živi u rehabilitacionom centru zatvorenog tipa i nema da ga napušta sve dok se ne suoči sa prošlošću, dok ne podeli svoja traumatična iskustva sa drugim pacijentima (obavezno sedeći na u krug postavljenim stolicama) i dok terapeut lično & personalno ne odluči da je Michelle sasvim sposobna da samostalno živi. Jeste, psihijatri i psihoterapeuti su veliki prevaranti a gospođa psihijatar u ovom filmu ide i korak dalje: na rastanku ona daje Michelle vizit kartu firme Darkroom Inc. uz čiju pomoć će se mlada devojka bolje adaptirati na spoljni život. Odlaskom u dotičnu firmu vlasnik joj nudi modeling posao ali ovo nije teen film već torture horor pa ulaskom u praznu i kamenu zgradu za Michelle počinje pravi pakao. Mnoštvo podzemnih i nadzemnih prostorija iz kojih nema izlaza, stočić sa raznoraznim alatima od šrafcigera do skalpera (sa bušilicom na počasnom mestu) i troje pomahnitalih „vernika“ koji moraju da prevaspitaju i „očiste“ grešnike – to je okruženje iz kojeg Michelle mora da se izbavi.

Ispostavlja se da firmu Darkroom Inc. vodi niko drugi do psihijatar lično zajedno sa svojom bolesnom ekipom. Ovo je jedan od većih problema u postavci filma jer je zbilja neverovatno da neki umobolni medicinski radnik svoje pacijente mesecima ili godinama odvodi na neko tajno mesto i polako ih likvidira a da to nikome od nadležnih ili policiji ne bude sumnjivo. Mnogo bi logičnije bilo da svoje žrtve nahvata nasumično po gradu ali Darkroom i logika nemaju baš mnogo toga zajedničkog. Priča je u prvoj polovini filma zanimljivo vođena preplitanjem sadašnjosti u kojoj Michelle otkriva šta joj se sprema i ranijim dešavanjima iz rehabilitacionog centra. Tako postepeno saznajemo kako je Michelle napustila centar, saznajemo više o odnosu sa drugim likovima ali saznajemo i da Michelle možda nije sasvim nevina u nesreći kada su joj prijatelji nastradali. Zbog svega toga mesarska ekipa mora da je „pročisti“: ukoliko ne prizna da je grešna ubiće je najrazličitijim alatima jer nije priznala a ako prizna opet će je za kaznu ubiti (montipajtonovska dilema o veštici i plutanju). 

Više od ovoga smaraju besmisleni „religiozni“ dijalozi i monolozi ekipe mučitelja na temu greha i oprosta, pročišćenja, vernosti Porodici i još kojekakve gnusne baljezgarije. Ovo sve nema mnogo veze sa vezom, niti je jasno ko su ti ljudi, niti gde se nalaze, niti šta hoće, niti zašto otimaju svoje žrtve. U jednom momentu filma izgleda kao da su oni na neki način povezani sa Michelle i sa saobraćajnom nesrećom, ali zašto onda u prostorijama ima drugih potencijalnih žrtava čije stomake tek treba proburgijati. Kompletan film je konfuzan, ne zna se ko šta želi i čemu stremi, a tu uključujem i autore istog. U Darkroom vidimo mnogo uticaja drugih horor filmova, od drugih torture filmova, preko trećerazrednih religioznih bljuva posvećenih kukuruzu pa do Saw franšize. Da je film ozbiljniji i kvalitetniji prigovorio bih da postupci žrtava nisu logični i da kada već postoji šansa da neko pobegne iz izolovane kuće u kojoj će ubrzo skončati on se ne bi vraćao po svog teško ranjenog i slabo pokretnog prijatelja. 

Darkroom nije vredan gledanja i slab je predstavnik podžanra i pored korektne režije, glume i efekata. Priča u ovom filmu jednostavno „ne pije vodu“, niti je dovoljno uverljiva, niti su likovi realni, niti će se neko saživeti sa glavnom junakinjom i biti preterano zastaran kako će ona skončati.