Režija: Gok Kim, Sun Kim
Uloge: Eun-jeong Ham, Woo-seul-hye Hwang, Maydoni
Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt1984177/?ref_=fn_al_tt_1
Trailer: http://www.youtube.com/watch?v=dNr49-ts3zg
Pogledajte još: Don’t Click (2012)
Ovaj film podužeg naziva je prvi na ovim stranicama koji bi mogao da se svrsta o grupu horor mjuzikla, ne zbog toga što u njemu ima puno pesama već što se čuju segmenti istih, ali se i posmatra kompletan šou biznis i ono što se dešava iza scene. Ne mogu baš reći da mi je preterano prijalo ono što sam gledao, ali istrajao sam do kraja filma da to vi ne bi ste morali da činite :)
Film je o ženskoj teen grupi Pink Dolls, koje nikako ne mogu da postanu poznate iako se takmiče u brojnim TV emisijama tipa Idol. Baš negde u vreme zadnje neiskorištene šanse, nakon koje bi sledeo neizbežan raspad grupe, jedna od njih u garderobi pronalazi staru video kasetu i na njoj spot grupe White. Pesmu obrađuju potpisujući je kao svoju, popularnost benda raste ali se počinju dešavati nesreće, tačnije, kako koja devojka postane glavna u bendu tako doživljava ozbiljnu nesreću i završava u bolnici. Četvrta devojka u bendu, najmanje talentovana i u senci ostale tri, počinje istraživanje misterioznog snimka i zaključuje da pesmu peva duh, verovatno isti onaj koji progoni devojke, jednu po jednu. A to je samo početak tragičnih događaja...
Prosto je neverovatno kako polovina horor filmova sa azijskog kontinenta ima za temu duhove i/ili misteriozne snimke. Svako malo neki misteriozni snimak počne da ubija ili barem neki ljubomorni duh ubija one koji gledaju njegov klip na nekom youtubetu. To zapravo ne bi bilo ništa loše kada bi film White bio strašan ili kada bi makar doneo nešto novo, a on ne poseduje ništa od toga. Čak i nekoliko jump-scare scena koje bi u nekom drugom okruženju sjajno funkcionisale (čitaj: u nekoj sablasnoj kući u sred šume), ovde jednostavno nemaju taj stepen napetosti jer se događaju po muzičkim studijima, koncertnim salama, prostorijama za tonsku probu i šminkernicama. Kvalitet specijalnih efekata je dobar ali su oni dosta malobrojni a film prilično dug (106 minuta) pa se ni najmanje nisam osetio zadovoljen hororštinom nakon njegovog gledanja. Istina, ima i zanimljivih režiserskih rešenja ali je to nedovoljno.
Više ima posmatranja šou-biznisa, posmatranja popularnosti i onoga kako ona funkcioniše kada se reflektori ugase. Ljubomora članica grupe, međusobna zavist, razna podmetanja i svakojake pakosti priglupih i lakovernih mladih devojaka sumnjivog morala je toliko drugačija od onih umilnih i simpatičnih devojčuraka kakve su na sceni. Zatim su tu odnosi sa menadžerkom, toncem u studiju, scene sa obožavateljkama, pa se dolazi do toga da pola filma gledamo glamour-teen emisiju a pola filma je nešto što treba da bude horor. Ipak, poruka filma je jasna i u njemu možemo da posmatramo većinu današnje muzičke scene koja jedino što zna je da obrađuje i krade tuđe hitove bez imalo griže savesti. To je ujedno najvrednije što film daje, samo je pitanje koliko to maloletne gledaoce filma uopšte zanima, a njima je film upravo namenjen.
Naravno, imajte na umu da nemam malo godina i da je White namenjen mnogo mlađima od mene, pa ako ste vi sada u tinejdžerskim godinama i volite dance teen bendove – samo napred, možda vam se film i svidi. Svaki ljubitelj Idola, drugog glasa Srbije (ili kako li se već zove taj freak-show) i ostalih showova bi mogao da se bolje snađe u ovom filmu od mene. Još ako voli azijske horore – puna šaka brade, što kaže naš narod.
0 comments:
Post a Comment