HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Brian Childs

Uloge: Rachael Hevrin, Grace Powell, Ella Taylor

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt3912672/

Trailer: https://youtu.be/0-B8IKBRcLU

Pogledajte još: Ouija (2014)

Hell of a Night je sniman između 2014. i 2016. godine ali se zvanično pojavio tek godinu dana kasnije. Međutim, kako se tek početkom ove godine pojavio na tamo-nekom pay-to-view TV kanalu dodeljena mu je etiketa "2019", valjda kako bi dobio lažnu aktuelnost i time dopro do više potencijalnih gledalaca. I mi ćemo ga voditi kao ovogodišnji film, čisto da izbegnemo zabunu, jer mnogo važnije od datuma proizvodnje/snimanja/izlaska je kvalitet materijala a tu stvari ne stoje nimalo dobro...

Hell of a Night je zvanično etiketiran kao paranormalni horor film, mada bi ga neko mogao okarakterisati i kao triler horor teen dramu rađenu u jednoj zanimljivoj formi koja prati nekoliko paralelnih radnji tokom jedne mračne kišovite noći. Obe pomenute strane su u pravu jer film zaista sadrži razne elemente i uticaje ali bih ga ja lično ipak svrstao u (sve brojniju) kategoriju - ja-sam-ga-pogledao-da-vi-ne-biste-morali. Već sam početak filma jasno stavlja do znanja da od bilo čega originalnog, kvalitetnog ili iole zanimljivog ovde nema ništa: dve tinejdžerke umesto da gledaju filmove (horore, naprimer), slušaju muziku, ganjaju momke ili rade bilo šta drugo (možda i korisno, za promenu) hvataju se Ouija table i pokušavaju da u mračnom plakaru ogromne kućerine prizovu nekakvog duha. Zašto prizivaju baš duha, da li kuća u kojoj se nalaze ima nekakav paranormalni istorijat, ko je uopšte entitet koji se iznebuha stvorio iza jedne klinke i uvukao je još dublje u mrkli mrak plakara - sve su to pitanja koja će vas zaintrigirati (malo morgen) da ostanete uz ovaj film do samog kraja (samo najuporniji mazohisti poput mene) kako biste saznali odgovore na sva pitanja (ćorak).

Što se tiče dve klinke koje prizivaju famoznog duha i (ne)uspešno se bore sa generičkim tekstom scenarija - to bi bilo to, radnja se zatim seli na neke druge dve klinke koje se sa manje ili više uspeha bore sa gubitkom oca, što je potpuno nevažno po fabulu radnje filma. Dok jedna ostaje u domu sa čudnom ali po film nevažnom majkom ova druga se automobilom upućuje u (iznajmljenu) kolibu koja se nalazi negde na periferiji. To je mnogo bitnije po sam film jer se na toj lokaciji uglavnom i odigrava kompletna radnja Hell of a Night. Nakon nekog vremena zaključujemo da je to ona ista kuća iz uvoda, ne uspevamo da ukapiramo u kakvoj su vezi one dve klinke sa ovom koja je upravo stigla, ali saznajemo da je onaj probuđeni entitet i dalje tu i da se dve godine dosađivao i strpljivo čekao na sledećeg stanara... Jedina originalna stvar koju vidimo u Hell of a Night je da glavni lik uopšte ne mora probuditi duha putem table, ukletog lančića ili tajnih predmeta na tavanu; dovoljno je da ga prethodni vlasnik (ili njegov gost) u nekom trenutku „probudi” a onaj ko sledeći dođe u kuću makar na vikend imaće duha zlotvora na svojoj grbači... Zanimljivo.

Šta dalje sledi? Znate ono: dok se naša junakinja tušira začuje zvukove u sobi, okrene se i pita ”Hello, anybody there?”, dok spava neko joj pomera čaršav, dok stoji neko protrčava iza nje (desetak puta), neko pali i gasi muziku, gasi agregat... Čitav asortiman aktivnosti koje nudi ovde prisutni entitet ne ide široko u maštovitosti i pruža nam isto ono što smo već gledali hiljadama puta. Tokom filma me je najviše zanimalo kako taj duh ima toliko živaca da našu junakinju plaši satima, danima, pogotovo ukoliko imamo u vidu da je na nju čekao dve cele godine... Monotonija je donekle razbijena ne-duhovskim izgledom duha, jer dotični više izgleda kao davljenik a od oružja uglavnom koristi sekiru... Sekira je posebno zanimljiva jer je i ona paranormalna. Sekiru duh može da baca, da sa njom „nasikira” žrtvu (uglavnom njome kolje) ali ukoliko potencijalna žrtva pokuša da je uzme sekira nestaje, isto kao i sam duh... Da nije sasvim odgovarajuće lokacije verujem da bi mi se dobrano prispavalo tokom središnjice filma ali ova kućerina (kao stvorena za horor film), propratni objekti (ambari, šupe sa agregatom...) i vremenski uslovi (kiša koja pada kao iz kabla) održavaju film iole gledljivim.

No, to je i jedino što vredi u ovom oslabom filmu. Priča je potpuno nejasna i neubedljiva a sadrži izvesnu žensku osobu koja se ubila zbog svog supruga a ko god bude posedovao njenu ogrlicu ova će je ubiti. Duh se, pak, može neutralisati potpuno „logično”: iako se navrzao na žrtvu zbog posedovanja lančića duh se može ubiti samo spaljivanjem Ouija table, što nije lako u kišnoj noći, jel'. Iako potpuno jednostavna kompletna priča je dosta zakomplikovana i konfuzna pa neće biti iznenađenje ukoliko većina (malobrojnih) gledalaca filma ni na samom kraju ne ukapira motive likova, u kakvoj su korelaciji brojne klinke, ko je štrokava devojčica na farmi i šta zapravo hoće ničim izazvani duh... Priča se odigrava na nakoliko polja pa osim aktivnosti u zaposednutoj kolibi pratimo i maloletnu sestru glavne junakinje koja ima svojih paranormalnih problema a pratimo i jednu plavokosu devojku koja sa svojim momkom pokušava da opljačka pozamašnu svotu novca. Kao da je i autor bio svestan nekvaliteta svoga dela pa je pokušao film obogatiti brojnim „aditivima” koji ovde jednostavno ne leže: iako je farma sasvim odgovarajuća za neki The Texas Chain Saw Massacre klon torture porn elementi koje ovde vidimo u naznakama su potpuno promašeni i ne leže jednom paranormalnom filmu.

Teško je reći šta je od viđenog zamišljeno u startu a šta dosnimavano tokom nekoliko turbulentnih godina koliko se krčkao ovaj film. Recimo, dijalog iz kojeg saznajemo „sve” o duhu i u kojem naizmenično gledamo dve cure u automobilu je sniman u razmaku od godinu dana (!) pa je sve to (i ne samo to) montirano, dosnimavano, prepravljano a čak 80% audio podloge u filmu je ponovo snimano (a dijalozi nahovani), što se više nego jasno (i loše) čuje. Tehnički je film prosečan, režiser ume da barata kamerom a u nekoliko navrata čak uspeva da stvori relativno napete scene. Da ne bude sve idealno potrudio se onaj čija je odluka da scene često budu jednobojne, čas osvetljene plavičastim svetlom, čas rozim, ljubičastim, zelenim, crvenim... Zaključak koji donosim nakon gledanja ovog filma i jedina stvar koja je kristalno jasna je da Ouija table kao da nose neko prokletstvo, ali ne po likove filma već po sam film. Verovatno ima nekoliko decenija od kada se nije pojavio dobar horor koji ih sadrži (Witchboard) i pitanje je koliko će još ovakvih poluproizvoda poput Hell of a Night proteći dok se to ne desi.