HOROR FILMOVI (I SF)

Until Dawn je video igra iz 2015. godine u kojoj igrači preuzimaju kontrolu nad likovima i pokušavaju preživeti donoseći odluke koje mogu promeniti tok priče. Svi likovi mogu preživeti ili umreti, u zavisnosti od napravljenih izbora, a igrači istražuju okruženje u cilju pronalaska tragova koji mogu pomoći rešavanju misterije... Istoimeni film koji ovde opisujemo je nastao upravo po ovoj igri a kažu da je smešten u isti univerzum i da „sadrži originalnu samostalnu priču koja proširuje mitologiju igre”...

Godinu dana nakon nestanka sestre Melanie devojka po imenu Clover, skupa sa nekoliko svojih prijatelja putuje u nekakvu nedođiju, izolovani predeo u kojem je nestala devojka poslednji put viđena... Ekipa iznenada završava u velikoj, staroj kući koja se nalazi na proplanku podno kišovite šume a čim se nađu u njoj zaključuju kako je potpuno pusta, da ima nekakve veze sa nestalom devojkom (ali i sa drugim nestancima raznih osoba u prethodnom periodu) kao i da je posećuje – misteriozni maskirani ubica! Supernatural elementi (način na koji su pronašli kuću) ustupaju mesto slasheru (ubica ekspresno ubija kompletnu ekipu klinaca) a zatim na scenu ponovo stupa paranormalnost: dok su se naši junaci sabrali i skontali da su nabrzinu brutalno ubijeni od strane maskiranog krvoloka peščani sat na zidu kuće je iscurio i sve se resetovalo, skupa sa klincima koji su opet živi i zdravi i ponovo moraju preživeti istu noć, istu kuću, istog maskiranog ubicu ali nove zamke, nove horor elemente i kojekakve karakondžule... Ukoliko to ne uspeju – sutra će imati novu priliku, ali uz drugačiju postavu neprijatelja, sveže probleme i drugačiji set ubistava... Ima tu još nekih detalja koje sada nećemo otkrivati (pojavljuje se i domaćin kao i određene vrste bolesti i mutacija) ali verujemo da je ovaj prepričan uvod dovoljan da vas zainteresuje da pogledate Until Dawn...

U ovoj recenziji se nećemo baviti odnosom ovog filma i istoimene video igre, kao ni sličnostima i razlikama između pomenutih, iz prostog razloga što pomenutu nismo igrali. Mnogi kažu kako film poseduje brojne reference i situacije koje podsećaju na ključne trenutke iz PlayStation-ovog hita ali mi ćemo se ovde zadržati isključivo na filmu kao takvom jer nas on najviše zanima, nevezano za kvalitet ili dešavanja u igri. Until Dawn koristi jednostavnu lokaciju kolibe u šumi da nam ispriča nešto što bi se najlakše moglo objasniti kao malo ekstremnija i vizuelno bogatija verzija Happy Death Day. U ovom slučaju umesto jedne junakinje kojoj se ponavlja teški dan imamo nekoliko likova, umesto jednog maskiranog ubice imamo takođe maskiranog ubicu ali i još sijaset drugih spodoba i smrtnih opasnosti a imamo i pozadinsku priču koju treba odgonetnuti kako bi se razumelo ono što se odvija na ekranu... Međutim, sve se svodi na ovo: svi prisutni likovi moraju preživeti do jutra, moraju spoznavati određene stvari, pozadinu svega i kako cela lokacija funkcioniše sve dok ne saznaju na koji način da sačuvaju čitavu glavu na ramenima... I sve to dok curi poslednje zrno peska u peščanom satu, što će značiti da se sunce konačno diže na horizontu a oni živi i zdravi mogu napustiti jezivu dolinu u kojoj su se našli zaglavljeni.

Najveći adut filma je lokacija i ono što je nastanjuje. Lokacija je tipična hororska, dakle u pitanju je stara kuća sa propratnim elementima (gomila prostorija uključujući i podzemne) ali i sa građevinama i lokalitetima koji se s vremena na vreme pojavljuju u njenoj okolini (oronula kućica, vodotoranj, groblje...). Sve ove lokacije su izuzetno pažljivo, detaljno i atraktivno prikazane, karakteriše ih izuzetna uverljivost i bogata scenografija a stvorenja koja nastanjuju sve ove objekte su veoma jeziva i apsolutno se uklapaju u bogatu vizuelnu sliku. Osim već pomenutog slasher ubice vidimo i krvožedne „nekadašnje nestale” osobe a trademark kuće su famozni wendigosi, veoma brojna i opasna stvorenja koja su agresivna koliko i brza. Verujemo da su kod kreiranja ambijenta, kod stvaranja lokacija bogatijim i kod „oživljavanja” raznih stvorenja korišćene CGI animacije ali moramo reći da vam to apsolutno neće smetati jer sve deluje veoma uverljivo i vizuelno kvalitetno. Film je što se tiče horor elemenata, scenografije i specijalnih efekata apsolutni praznik za oči i pravo ga je zadovoljstvo gledati. Vidimo i čitav niz brutalnosti (brojne bizarne povrede, eksplodiranje delova tela, nedostatak udova...) a sve to izgleda veoma kvalitetno i uverljivo, brutalno jezivo i bolno a povremeno čak i zalazi u domen body horora.

Nažalost, Until Dawn je poput nekakve video igre koja ima odličnu grafiku, upitnu igrivost a smandrljan scenario u kojem dominiraju nelogičnosti, nejasnoće i slabi likovi pa se igrač mora terati da dovrši svako poglavlje, ne bi li u sledećem video šta su mu to novo animatori pripremili na polju plašenja. Hajde da krenemo od likova... Iz nekog nepoznatog razloga ovaj film ima prilično mlake likove, nezanimljive, bez neke dubine ili harizme pa se svi skupa mogu okarakterisati kao – generični i stereotipni. Upravo su im takvi i odnosi te rečenice kojima se sporazumevaju: ni u jednom trenutku gledalac nema utisak kako posmatra aktere od krvi i mesa jer se oni naprosto tako ne ponašaju. Njihove reakcije su najčešće nerezonske, rečenice u većini slučajeva ne deluju logično i smisleno a, recimo, čak i kada se „vrate iz smrti”, tačnije – resetuju, ne zanima ih kako su sinoć skončali niti se međusobno u dovoljnoj meri ispituju kako bi izvukli pouke. Na neki način oni pred svoju grupu uspevaju staviti određeni imperativ kojem teže ali se gledalac ni u jednom trenutku ne može vezati ni za jednog člana ove ekipe pa samim tim ni strepeti za njegovu sudbinu. Čak i ako se u nekom trenutku filma desi da Clover ili neko od njenih prijatelja ne uspe da se resetuje, dakle ostane trajno mrtav, gledalac ne bi trepnuo jer je ovde jedini što ga veže za ekran ono što će se dogoditi sutradan (čitaj: novi gameplay u novom danu sa novom postavom monstera).

Pojedincima je mnogo lakše da prežive haos u kući i dočekaju jutro ali naša ekipa na prvo mesto stavlja drugarstvo i devizu – ili svi ili niko. U slučajevima kada jedan od likova nastrada svi su svesni da taj „nivo” moraju „odigrati” ispočetka pa čak pribegavaju samoubistvima kako bi „resetovali” kuću i pokušali ponovo završiti noć sa maksimalnim uspehom (da ne kažemo bonus poenima). Ovo je svakako jedna od najpozitivnijih crta filma ali nema težinu koju smo videli u nekim drugim horor ostvarenjima koja veličaju drugarstvo i zajedništvo. Naprosto, likovi, hemija među njima, gluma i dijalozi nisu na odgovarajućem nivou pa će i centralna poruka filma promašiti svoj cilj... Promašena je i atmosfera kao i ugođaj koji ne uspeva da zadovolji gledaoca i zainteresuje ga da aktivnije učestvuje u gledanju filma. Tempo filma je brz, nema vremena za predah, ali gledalac ipak ne biva uvučen u ono što posmatra. Film poseduje dosta nelogičnosti u funkcionisanju sveta koji je sam kreirao (recimo, famozna voda i domaćin) a brojne scene ćete prepoznati kao pozajmljene iz mnogo boljih horor filmova. Until Dawn je igrao na kartu da svakog gledaoca zadovolji sa pet minuta materijala po njegovom ukusu, pa tako osim slashera i paranormalnih elemenata, vidimo i već pomenuti body horror a zatim i found footage, naučnu fantastiku, istorijski horor, folk horor, pa čak i samosvesni meta horor po uzoru na, recimo, Scream...

Autori filma su mnogo hteli, mnogo započeli, igrali na sigurnu kartu i hteli da svakom gledaocu daju komadić torte filovane po njegovom ukusu ali je naša pretpostavka da su zagrizli preveliki komad (čitaj: retko ko se nije opekao filmujući video igre). Za nas je Until Dawn i pored odličnog izgleda bio prilično razočaravajuć ali ga svakako možete pogledati ukoliko od jednog horora ne zahtevate dubinu i insistiranje na bilo kakvoj smislenoj pozadinskoj priči...

+ lokacija, izgled monstera i specijalni efekti
+ uvek zanimljiva tematika sa time loopom
— plitki likovi bez hemije i njihovi dijalozi  
— bez razvoja, bez napetosti, bez atmosfere
— zbrzanost, nelogičnosti i nedorečenosti
 
Ocena: 5/10