Više o seriji: https://www.imdb.com/title/tt5210998/
Dead of Summer je paranormalna tinejdžerska horor serija koju su za Freeform platformu kreirali autori uspešne teen fantasy serije Once Upon a Time. Adam Horowitz, Edward Kitsis (osim pomenute serije najpoznatiji kao scenaristi većeg broja Lost epizoda) i Ian Goldberg (napisao The Autopsy of Jane Doe, dobar deo Fear the Walking Dead, Eli, The Nun II) ovaj put su debelo omanuli, možda i zbog pritiska same streaming platforme koja je naručila specifičan i teško ostvariv materijal...
Za one koji ne znaju, Freeform streaming platforma je američki TV kanal koji je u vlasništvu Disney-ABC Television Group a poznat je po serijama namenjenim nešto mlađoj publici, tinejdžerske dobi ili čak i ispod toga. Upravo tako je zamišljena i Dead of Summer: serija je naručena 2015. godine, premijeru je imala leta naredne godine a zamišljena je kao antologija, gde bi svaka naredna sezona bila temom i radnjom nezavisna od prethodnih i događala bi se u različitim vremenskim periodima (plan je bio da se druga sezona odigrava tokom 70-ih a treća ranih 2000-tih). Međutim, neuspeh prve sezone doveo je do toga da Freeform veoma brzo otkaže dalja snimanja a imajući u vidu kako je ispala sezona koju ovde opisujemo možemo reći – na sreću. Iako stoji da se materijal koji smo ovde videli (deset 40-minutnih epizoda) pozicionirao tako da jeste prikladniji mlađim naraštajima nego onim starijim takođe je i činjenica da se klincima može ponuditi nešto kudikamo kvalitetnije i zanimljivije a što bi im trebala biti ulaznica u svet horor filmova i serija. Naprimer, negde u isto vreme, takođe leta 2016. godine, svet je dobio jednu od najboljih serija svih vremena, Stranger Things, a iako nisu istih horor podžanrova čuvenija serija se nameće kao imperativ kada su u pitanju prikladniji, kvalitetniji i zanimljiviji teen horor/SF sadržaji za vašeg školarca...
Dead of Summer se žanrovski može svrstati u supernatural teen horror dramu kojoj je radnja smeštena na sam kraj 80-ih... Leta 1989. godine letnji kamp Stillwater je ponovo otvoren a nova direktorka Deborah Carpenter (igra je Elizabeth Mitchell, koja nam je najpoznatija iz serije Lost) je u ovaj posao uložila mnogo truda, vremena i materijalnih sredstava. Na samom kraju školskog raspusta prvi savetnici stižu u kamp a suncem obasjana sezona naizgled idiličnog odmora u prirodi može da počne, sa nekim novim klincima koji će se tu družiti, učiti, upoznavati prve ljubavi, doživljavati prve poljupce i prva ubistva... Oh wait, zaboravili smo vam napomenuti da Camp Stillwater poseduje mračan istorijat u vezi kojeg gotovo niko od prisutnih nije bio upoznat. Međutim, veoma brzo po pristizanju ekipe učenika i njihovih savetnika te otpočinjanju unapred planiranih aktivnosti mračna drevna mitologija počinje da se budi a leto koje je trebalo biti pre svega zabavno pretvara se u seriju uznemirujućih, paranormalnih i smrtonosnih dešavanja... U tom letnjem odmoru prepunom nezaboravnih strahova i zla koja vrebaju na bukvalno svakom koraku našla se i Amy Hughes (Elizabeth Lail), glavna junakinja ove serije (ili ako tako hoćete – sezone) pa će gledaoci ono što nadalje sledi uglavnom posmatrati kroz njen karakter.
Iskreno, ukoliko bi vam neko rekao da zamislite tinejdžerski horor film sniman 80-ih velika je verovatnoća da biste pomislili upravo na letnji kamp. Letnji kampovi su tako 80’s, sa svim tim klincima i njihovim nadzornicima koji ih uče drugarstvu, kampovanju, prvim danima bez nadzora roditelja a ona i osnovama preživljavanja, snalaženja u prirodi i drugim izviđačkim sposobnostima. Imajući to u vidu, ali i činjenicu da je taj i takav lokalitet izuzetno pogodan za jedan horor film, smatramo da je ideja da se radnja ove serije smesti na jedno takvo mesto pun pogodak! I zaista, lokalitet je zbilja predivan pa ukoliko želite da iole uživate u Dead of Summer (a imajte na umu da je lokacija jedna od retkih pozitivnih stvari ovde) pokušajte pronaći što kvalitetniju kopiju epizoda, što vam, nažalost, neće biti lako. Uglavnom, standardno za summercamp horore – posmatramo dešavanja u samom kampu, po kolibama u kojima su smešteni učenici, njihovi nadzornici i direktorica, drugim propratnim objektima a onda i u okolnoj šumi, pored jezera koje se nalazi nedaleko odatle a na kraju i po putevima koji sve pomenute lokacije povezuju. Dešavanja se prostiru na više dana, događaju se kako danju tako i noću a u svakoj epizodi postoje i određeni flashbackovi tako da je makar što se tiče vizuelnog aspekta izbegnuta monotonija.
Čujemo muziku tog doba, gledamo garderobu i frizure koje ne odstupaju mnogo od kraja 80-ih ali serija ipak ne poseduje snažnu retro atmosferu kakvu je mogla i to je zaista velika šteta. Sve je prilično mlako usled manjkavosti koje ćemo navesi u daljem opisu teksta pa na temu retro šmeka u letnjim kampovima svakako imate i boljih primera (od novijih naslova preporučujemo Fear Street Part Two: 1978). Obzirom da dele iste scenariste ne čudi da Dead of Summer koristi sličnu narativnu tehniku kao legendarni Lost, gde svaka epizoda kroz flashbackove prikazuje prošlost jednog od glavnijih likova, otkrivajući detalje iz njegovog života i određene tajne pre dolaska u letnji kamp. Ovo definitivno nije problem ali sve nadalje jeste: iako je u startu započeo kao slasher horor, što je veoma logično imajući u vidu lokaciju i potrebu da podseća na tinejdžerske horore 80-ih, serija se veoma brzo premešta na polje natprirodnog, ubacujući satanizan, demone, zaposednutosti, duhove, razne mitologije i sve drugo čega su se autori mogli setiti. Tematski serija u kasnijoj fazi postaje izuzetno nabacana, pretrpana i nedefinisana a u svojim dešavanjima toliko konfuzna da će gledaoci postati prilično nezainteresovani za njen rasplet. Ovo je velika šteta jer materijal poseduje veoma dobar finalni obrt, koji će nažalost ostati u senci pogrešnih scenarističkih odluka, kao što će ostati u senci i pojavljivanje jednog Tonyja Todda.
Zaista nismo mogli ustanoviti zbog čega su autori Dead of Summer imali potrebu nabacati mnogo horor podžanrova u svoju prvu sezonu, pogotovo ukoliko znamo da se sve trebalo nastaviti sa još najmanje dve sezone. Mnogo logičnije bi bilo da je svaka sezona imala svoju tematiku i svoj podžanr, gde bi prva sezona bila tipični slasher a druge mogle zaći na polje magije, duhova, demona, prokletstva, zaposednutosti, vaskrsavanja itd. Autori ovime definitivno nisu uspeli da pridobiju klince, vrlo verovatno ni da oduševe onaj mali broj koji je ovo odgledao do kraja, već su isključivo stvorili nekoliko konfuznih epizoda tokom kojih se ne zna ni ko pije ni ko plaća... Uz sve to, a možda upravo i zbog toga – atmosfera koja je preko potrebna za jedan horor materijal ovde je gotovo netragom nestala pa iako ono što posmatramo vizuelno ne izgleda loše ni za trenutak ne deluje uverljivo, realno, zastrašujuće ili u rangu sa poznatim horor naslovima 80-ih. Iako na ekranu defiluju ubistva, demoni, prokletstva i raznorazne magije gledalac ima utisak kao da posmatra tinejdžersku dramu/komediju, bez trunke horor atmosfere, bez ijednog (uspelog) jump scarea, napetosti ili kadrova koji bi mogli preplašiti makar petnaestogodišnjake... Od kadrova koje ovde vidimo se sasvim sigurno može napraviti dobar trailer, verovatno bi i neko ko vam upadne u sobu na sred neke epizode pomislio kako ste pustili jako dobar horor film, ali kada seriju posmatramo u celosti možemo reći da ona nema identitet.
Usled gornjih problema koji su ovde dominantni nećete toliko pažnje posvećivati činjenici da su likovi koje posmatramo veoma stereotipni, da se ponašaju klišeizirano i da veoma često biraju nerezonska rešenja, čak i daleko iza ponoći, kada se sami samcijati upute ka šumi. Oni dosta vremena provode fokusirajući se na tinejdžerske odnose, što verovatno i nije mana serije kada imamo u vidu kojoj populaciji je namenjena, a verovatno će vam zasmetati i ojeftine kompjuterske animacije kada su u kadru pojedini entiteti u kasnijoj fazi serije. No, bez obzira na jeftini CGI (koji smo ovde apsolutno tolerisali) smatramo kako je Dead of Summer serija koja definitivno predstavlja propuštenu priliku, da ne kažemo promašaj, i ubedljivo je najslabija serija koju smo opisali na ovim stranicama. Umesto da Camp Stillwater postane novi Crystal Lake postao je konfuzno šumsko polje za slabe CGI efekte i neiskorišćene mitologije.
Šteta, jer ekipa koja je radila na Lost i Once Upon a Time zaista zna da napravi dobru misteriju. Izgleda da su se ovaj put previše oslonili na formulu, a premalo na samu atmosferu koja je ključna za horor.
ReplyDelete