HOROR FILMOVI (I SF)

Horor fanovi uvek vole da pogledaju animal attack filmove pa nije nikakvo čudo što je Primate postao jedan od ovogodišnjih hitova... Njemu u prilog ide to što nije u pitanju niskobudžetno ostvarenje, kakvi su većina filmova iz ovog podžanra poslednjih sezona, ali i to što je u pitanju sasvim pristojan film koji je uz nešto više truda mogao biti još bolji. Ali, o tome ćemo više pisati u drugom delu ove recenzije...

Iako Primate nije low budget horor on počinje upravo tako: u prilično zbrzanom i naivnom uvodu upoznajemo se sa tri devojke u avionu i saznajemo da se jedna od njih, Lucy, vraća svojoj kući posle dužeg vremena koje je provela na koledžu. Druga prisutna devojka je njena prijateljica, ona treća se nepozvana priključila drugoj, tu one upoznaju i nekakva dva lika sa kojima razmenjuju kontakte, a po pristizanju kući Lucy će sačekati njena mlađa sestra i gluvonemi otac te brat od one druge devojke. Uglavnom, ključna stvar za ovaj film je da se Lucyna luksuzna porodična kuća nalazi na Havajima a da je sagrađena na izolovanom mestu, na samoj šumovitoj litici, sa sve bazenom. Druga bitna stvar je da se pokojna Lucyna majka bavila lingvistikom a posebno se fokusirala na komunikaciju sa životinjama. U tu svrhu ova porodica je (i to je najvažnija informacija koja vam je potrebna) usvojila jednog šimpanzu kojem je dala ime Ben i kojeg je odgajala gotovo kao člana porodice. Nažalost, baš kada je Lucy došla sa koledža jedan mungos je ugrizao Bena u njegovom kavezu i preneo mu virus besnila! Već iste večeri šimpanza postaje veoma nasilan i agresivan te kreće da ubija sve na koje naiđe, bez obzira da li ih je do pre samo nekoliko časova poznavao ili ih prvi put vidi...

Spomenuli smo naivan i zbrzan uvod ali postoji mogućnost da vam on apsolutno ne zasmeta: Primate je veoma jednostavan i pravolinijski animal attack film u kojem je jedino važno da se napravi pogodan teren za napade koje vrši životinja, u ovom slučaju pomahnitala šimpanza. I teren je napravljen: naše devojke su bukvalno zarobljene u velikoj kući čiji prostor mnogo bolje kontroliše odomaćena pobesnela životinja nego uspaničene i na smrt preplašene tinejdžerke. Film se nijednog trenutka ne trudi da bude iole komplikovan već konstantno insistira na veoma malo predaha i izgubljenog vremena, na brzom tempu i stalnoj napetosti. Srećom po gledaoce koji traže ovakvu vrstu zabave – on u tome i uspeva... Primate zaista karakteriše veliki broj napetih kadrova, u potpunosti bezizlaznih, gde se likovi skrivaju, puze, beže, penju, padaju, rone a iako se sve odvija na (polu)otvorenom prostoru oseća se nekakva klaustrofobija i velika opasnost koja svakog trenutka može da iskoči iz mraka. Neiskusne junakinje filma su ostavljene da se snalaze kako znaju i umeju u vrlo skučenom manevarskom prostoru, protiv brutalno jakog neprijatelja, a ono što takođe primećujemo i apsolutno pohvaljujemo je da ovaj film ne poseduje mnogo nelogičnih ili nerezonskih poteza, tako svojstvenih sličnim likovima u sličnim filmovima.  

Osim konstantne napetosti veliki adut filma je i njegova brutalnost... Primate je veoma nasilan film i ne plaši se da prikaže ultra brutalne scene, mnogo brutalnije nego što se možda očekuje ili što je prosek ovogodišnje horor produkcije. Budite spremni na zaista mnogo krvi, bezbroj ubistava, povreda, kasapljenja, kidanja ljudskih tela i druge kadrove koji će nekim gledaocima biti uznemirujući a veoma jeziv je i sam Benov izgled. Šimpanza je ovde urađena zaista maestralno i to upotrebom praktičnih efekata a osim čoveka u kostimu upotrebljavane su i lutke koje su tek neznatno u postprodukciji „našminkane” CGI animacijama što izgleda sasvim dobro i gledalac nijednog trenutka neće posumnjati kako u kadru posmatra živo i podivljalo stvorenje. Njegovi pokreti deluju veoma uverljivo i autentično, baš kao i interakcije sa drugim živim bićima, a stvar koja dodatno podiže utisak je dobra muzička podloga kao i nekoliko kadrova koji koriste očev hendikep. Obzirom da je on gluvonem neke kasnije scene u kojima je on u fokusu su lišene bilo kakvog zvuka što stvara sablasnu tišinu i veoma neprijatan osećaj. Ne možemo ni zamisliti kakav bi film bio da se u kompletu dešava iz njegove perspektive a verujemo da bi za nešto slabije i neiskusnije gledaoce bio bukvalno negledljiv...

E sad, ova zabavna i krvava priča ima i drugu stranu medalje. Likovi koje posmatramo su veoma slabi, jednodimenzionalni i bukvalno bez ikakve dubine a u filmu postoje isključivo kao topovsko meso za Benove napade. Čak se i njihova pojavljivanja ovde ne čine ubedljivim (posebno je problematična pojava dva lika u kasnijoj fazi filma) a Primate bukvalno i ne pokušava da gledaocima dočara neke segmente koji su u ovako koncipiranim animal attack filmovima uvek zanimljivi ali i korisni. Recimo, akcija ovde kreće veoma brzo, skoro istovremeno sa Lucynim dolaskom kući pa gledalac nema priliku da vidi Bena za vreme njihovog ranijeg života, u idiličnim uslovima, i da vidi sa kojim članom porodice je on ostvario najveće poverenje. Takođe, nemamo prilike da vidimo ni njegov postepeni preobražaj, od dobroćudnog Bena do podivljalog krvoločnog šimpanze. Ovde je virus ekspresno zahvatio njegovo telo kao da je znao da većina publike nema živaca da gleda dugačke i detaljne uvode, i da upoznaje likove po dubini, a da je u bioskopske dvorane došla isključivo radi brutalnih ubistava. Primetili smo i velike probleme sa završnicom ovog filma, što prilično ruinira utisak, a i određeni odnosi između karaktera, te rečenice koji oni razmenjuju su neuverljiviji nego da ih je pisao nekakav AI.

Ipak, najveći problem koji smo ovde primetili je sam Ben, to jest – njegovo ponašanje kada postane zaražen virusom besnila. Iz nekog razloga besnilo ovde ne funkcioniše onako kako bi trebalo a da od šimpanze napravi podivljalo stvorenje koja je agresivno samo po sebi. Ne, ovde je Ben agresivan ali to može da kontroliše i dozira, iako mu pena curi na usta on nekad podiže kočnicu i vreba iz prikrajka, taktički se fokusirajući na svoju žrtvu i planirajući napade. On je pod dejstvom virusa inteligentan (ne znamo da li i inteligentniji, jer njegov prethodni deo života nismo videli), taktičan, podmukao, lucidan, spreman da se poigrava sa žrtvama, da blefira glumeći primirje i da koristi sve što mu je na dohvat ruke a što uključuje staloženost, inteligenciju, interakciju i ostale sposobnosti za koje je veliko pitanje u kojoj meri ih je i ranije posedovao a kamoli pod dejstvom smrtnosnog virusa. Ovde šimpanza ne deluje kao neko ko ima virus besnila već kao Michael Myers koji ubija planski i sa uživanjem, lomeći glave ciglama i konstantno pokušavajući da svakome otkine vilicu. Ostaje nepoznato zašto su autori filma uopšte imali potrebu da ubace famozni virus kao razlog agresivnosti životinje kada bi neka „stara dobri” osveta zbog neadekvatnog postupanja (čitaj: maltretiranja i iskorištavanja) bila kudikamo prikladnija za ono što u ovom filmu posmatramo.

Primate je korektan horor film ukoliko tražite jednostavnu i napetu zabavu i, naravno, ukoliko ste tolerantni na horor filmove sa životinjama. Ostaje šteta što neki drugi segmenti filma nisu kvaliteniji ili ubedljivije napisani ali očigledno je da autorima to nije bilo na listi prioriteta već su akcenat stavili na samog majmuna i horor scene. Primate ocenjujemo adekvatnom ocenom i preporučujemo ga svim Cujo fanovima kao i onima koji su zainteresovani za slučaj šimpanze Travisa, najpoznatijeg napada takve vrste u USA (svakako pogledajte i jezivu Gordy scenu iz filma Nope). Ovo je još jedno filmsko ostvarenje o čovekovom neuspešnom pokušaju da ukroti ili eksploatiše divlju i nepredvidivu prirodu i, verovatno, vrhunac ovogodišnje animal attack ponude.

+ napete, bezizlazne i klaustrofobične scene
+ uverljiv i zastrašujući izgled šimpanze Bena
+ brutalni specijalni efekti; poruka filma
— neprirodno ponašanje životinje sa besnilom
— bez ikakvog istorijata; problematičan završetak
 
Ocena: 6/10