HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Nils Timm

Uloge: Kate French, Steven Brand, Caroline Whitney Smith

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt3033948/

Trailer: https://youtu.be/W_xochl3GAc

Pogledajte još: Mr. Jones (2013)

Najvažnija stvar vezana za ovaj film je da nije u pitanju horor iako se tako reklamira. Echoes je triler misterija sa elementima paranormalnog, dakle horora, ali sam bio dužan da upozorim one gledaoce koji će od njega očekivati nešto mnogo strašnije, efektnije, krvavije ili na bilo koji drugi način hororističnije. Međutim, meni se Echoes i pored brojnih mana delimično svideo (ovo što sam gore napomenuo mu ne stavljam na listu minusa) pa tako preporučujem da pročitate opis koji sledi ili barem pogledate trailer i donesete svoj sud o potencijalnom gledanju ovog blago iznadprosečnog fima.

Spisateljica Anna Parker pati od paralize u snu koja uključuje i zastrašujuće vizije. Njen momak joj predlaže da skupa odu u njegovu pustinjsku kućicu gde će se Anna odmoriti, napuniti baterije, rešiti se vizija i pokušati da se vrati karijeri pisca koja je zbog njenog psihičkog problema ozbiljno narušena. Umesto svega toga odlazak u pustinjsku vikendicu dodatno pogoršava stvari: vizije i paralize se nastavljaju, vremenom čak i eskaliraju a deluje da Annino stanje ima nekakve veze sa tim jezivim objektom i sa samom pustinjom. Kada nakon nekoliko dana Anna reši da pogleda snimke sigurnosnih kamera u kući videće da postoji nešto mnogo gore od njenih najstrašnijih vizija.

Ukoliko želite da vam se Echoes makar malo dopadne morate istolerisati dve stvari, koje su i najozbiljnije mane filma. Prvo - neoriginalnost, jer gotovo sve ono što budete videli možete videti u drugim filmovima na sličnu temu, a takvih ima poprilično. Echoes ide toliko daleko da bi se moglo reći da ne poseduje nijednu originalnu scenu ili dešavanje. I drugo što zameram je - sam uvod, koji je isuviše neprirodan i nategnut, pun slučajnih koincidencija koje su tu samo da bi stvorile za film potrebnu situaciju usamljene žene poljuljane svesti u sred nedođije. Dakle, ljubavni par odlučuje da ode u kućicu koja se nalazi u sred vukojebine, do najbliže civilizacije ima nekoliko sati jahanja, signala za mobilni telefon nema a frajer dobija poslovni poziv već isto veče pa ostavlja svoju dragu samu samcijatu, bez sredstava za komunikaciju ili automobila.

Ostaviti ženu samu u sred nedođije je ludost a ostaviti mladu gradsku devojku koja pati od psihičkih poremećaja i konstantno je na lekovima je još veća. Jedino društvo Anni pravi pas ali svi znamo čemu psi u sličnim filmovima služe (ne da štite protagonistu već da naslućuju dolazak horor scena). Zbog ovakve postavke filma on ima vrlo minimalističku glumačku postavu sastavljenu od dva glavna lika i tek nekoliko sporednih ali i vrlo malo linija izgovorenog teksta jer devojka koja je sama u kući u sred pustinje i nema sa kim da govori. Tempo filma je spor ali prilično intrigantna radnja vuče gledaoca da nastavi gledanje iako je svako, a pogotovo onaj iskusni gledalac, savršeno svestan da ovde ne može biti nikakvog iznenađenja.

Svako će vrlo rano zaključiti kakav bi mogao biti ishod cele zavrzlame i naizgled neobjašnjivih događaja a gledaocu jedino preostaje da odgleda film do kraja i vidi koja od nekoliko mogućnosti je ovde upotrebljena. Nekoliko malih obrtića vidimo tokom ranijeg toka filma a kada se dođe do finala Echoes autopilotom ide utabanom deja-vu stazom. Ovakav završetak filma jeste u službi priče ali bih voleo da se film završio nestandardnije ili sa nekim manjim ili većim iznenađenjima. Film je lagan za gledanje, nema mučnih ili turobnih scena a jedino što u nekoliko navrata narušava gledaočevu idilu je korištenje napadnih zvučnih efekata.

Kompjuterske animacije su korištene u nekoliko scena i one deluju tek prolazno. Kao i u filmovima sličnog produkcijskog ranga veoma je vidljivo da su u pitanju animacije ali, što bi rekao narod, može da prođe. Veću zamerku bih uputio nemaštovitim scenama u kojima su te animacije korištene, pa tako vidimo unošenje duha u facu, crne oči žrtve itd. Umesto scena od kojih bi ste se mogli prepasti, uplašiti ili zgroziti film sadrži nekoliko zanimljivih momenata, zanimljivih za jednu triler horor misteriju. Gluma je na pristojnom nivou ali Anna ne uspeva da postane simpatična gledaocima. Lik njenog momka je ubedljiv a cela priča oko njega i njegove prošlosti nešto manje. No, pravu poslasticu sam ostavio za sam kraj.

Glavnu ulogu u ovom filmu ne igra ni Anna, ni njen momak, niti njihov cuko već vrlo jeziva staklena kućica postavljena u sred pustinje. Stoji primedba da je dotična građevina vrlo nelogična, jer ko bi to želeo da iz svoje kuće posmatra spoljni svet ali i da njega posmatraju sa velike daljine (pa makar to bili samo tapiri i oposumi) ali kada pogledam neke nelogične objekte u svojoj okolini nije teško poverovati da nešto slično zaista i postoji. Scene kada Anna spava među staklenim zidovima dok pogled seže daleko u mračnu pustoš iz koje je neko možda posmatra su jezivi sami po sebi i ma koliko će neko tvrditi da tu nema ničeg strašnog ne bih voleo da se nađem u sličnoj situaciji. Da nije tog staklenog objekta koji se nalazi na tom mestu film bi bio vrlo slab tj. izgubio bi atmosferu koju donosi ovaj objekat i lokalitet.

Pustinja oko kuće je zastrašujuće pusta a pejsaž slanog jezera ili zvuk vetra koji fijuče, u kompletu sa samoćom osobe koju posmatramo, stvaraju vrlo nelagodnu atmosferu. Film baca jedan veoma važan osvrt na temu vezivanja među ljudima, na ljubav i vernost, posmatrajući odanost bračnih drugova kroz saobraćajnu nesreću i invaliditet jednog od njih. Da li bi neko od nas bio spreman da posveti ceo svoj život brizi i negi onog drugog i da se doživotno veže za nekog ko je neizlečivi invalid sa kojim nije moguć dotadašnji život veliko je pitanje. Upravo ovo mi je bilo i glavni utisak filma a ne animirani duhovi neubedljivog izgleda ili neko tamo psihičko oboljenje spisateljice u pokušaju.