HOROR FILMOVI (I SF)

Kao i u slučaju prethodnika zakasnili smo i sa gledanjem The Bone Temple, četvrtog dela 28 Days Later filmskog serijala a drugog u novoj trilogiji koja se godinama željno iščekivala. Film je po svom izlasku dobio visoke ocene kritičara a mnogi su ga nazivali najčudnijim i najriskantnijim filmom u kompletnoj franšizi... Mi bismo ga ipak nazvali najbesmislenijim i najsuvišnijim, što je možda i jedan od razloga zbog čega je doživeo fijasko na bioskopskim blagajnama te nije uspeo ni povratiti uloženi budžet...

Radnja 28 Years Later: The Bone Temple se hronološki nastavlja na dešavanja iz prethodnika, što je dobro, a sastoji se iz dve paralelne priče koje će se u nekom trenutku ukrstiti. Prvi smer koji posmatramo je dečak Spike, koji je u završnici filma iz 2025. godine spašen od strane nekakve čudne grupe adolescenata koji su izverzirani u ubijanju „zombija” a nose plave perike. Njihov vođa je izvesni Sir Lord Jimmy Crystal, samoproklamovani lider i satanista, a zapravo psihopata koji sa svojom grupom ubija malobrojne ljude na koje naiđe pre toga se iživljavajući na njima. Spike u nedostatku drugih opcija ulazi u grupu, dobija svoju plavu periku, ali ubrzo nailazi na iskušenja sa kojima se neće moći izboriti... Druga nit ovoga filma je, naravno, Dr. Ian Kelson (Ralph Fiennes), naš stari znanac iz prethodnog filma, koji i dalje živi namazan jodom i gradi svoj sve veći Bone Temple. Sasvim slučajno i neplanirano on razvija čudnu i empatičnu vezu sa Samsonom, onim ogromnim alpha „zaraženim” iz prethodnog filma, kojeg uspeva da drogira, pripitomi a zatim i da sa njim razvije neki vid poverenja, pa čak i prijateljstva. Mnogo važnije po Kelsona, ali i po ovaj film – on uspeva da kod zverski raspoloženog alphe dopre do njegove potisnute ljudskosti, a nakon redovnih kontakata uspeće da njegovu čovečnost izvuče na površinu... Da li ovo znači da postoji lek za sve zaražene?  

28 Years Later: The Bone Temple prenosi atmosferu raspalog sveta iz prethodnika, što apsolutno pohvaljujemo, pa i u drugom delu trilogije Britanija deluje depresivno, gotovo potpuno prazno i nenaseljeno, zarasla u vegetaciju, gde su malobrojni ljudi obrazovali plemena ili bande, sklone ritualima ili eventualnom usamljenom preživljavanju na periferiji ali sa upitnim i nesigurnim ishodom. Za razliku od prethodnika koji nam je pružio uvid u način preživljavanja jedne oveće komune koje se stacionirala izolovana na jednom ostrvu u The Bone Temple tog ostrva – nema. Kompletna radnja filma se odigrava na kopnu, ne uključuje bilo koja lica sa već pomenutog ostrva, ne uključuje čak ni neke „vrste” inficiranih/zaraženih koje smo videli u prethodniku (one zombije koji se kreću pužoliko) već se kompletan film fokusira isključivo na one stavke koje smo naveli u prethodnom pasusu. Čak su i borbe protiv „zombija” ovde svedene na minimum, budući da ih gledamo u samo nekoliko kadrova, a kompletan svet inficiranih posmatramo gotovo isključivo kroz Samsona. Rekli bismo da je po ovome The Bone Temple načinio korak unazad u odnosu na prethodni film (možda je i to jedan od razloga za slabu zaradu) ali ne treba gubiti iz vida da je ovo samo jedna (i to središnja) epizoda mnogo šire i obimnije priče a da mnogo toga još treba da bude ispričano.

Ipak, ne možemo a da ne iznesemo naš glavni utisak nakon pogledanog filma a to je da nam viđeno u The Bone Temple deluje izuzetno nezanimljivo, neubedljivo i apsolutno nebitno. Jednostavno, Banda Džimija nam je bila potpuno nezanimljiva a beskrajni teatralni nastupi iritirajućeg Lorda Jimmyja dobijaju preveliku minutažu nauštrb nekih zanimljivijih dešavanja koja ovde ni ne vidimo. Kelsonova „istraživanja” na Samsonu se tek nešto malo više zanimljivija ali su dve pomenute niti priče sveukupno inferiorne u odnosu na već hiljadama puta viđena, jednostavna ali uvek zanimljiva puka preživljavanja u apokaliptičnim uslovima. Ne kažemo da pronalaženje potencijalnog leka u zombi apokalipsi nije zanimljivo, kao ni da u pomenutim uslovima ne može doći do pojave raznoraznih bizarnih bandi, ali nam se ovakav alpha i ovakva banda apsolutno nisu dopali. Umesto preživljavanja, prikaza devastiranog sveta i pojedinaca u njemu (pa ako hoćete i dinamike) dobili smo filozofsko i nadrealno pripovedanje, u kojem Kelson pleše sa drogiranim Samsonom i u kojem u nedogled posmatramo antagonistu koji bi bio uvredljivo slab čak i za najslabije TWD spinoffove. Naravno, The Bone Temple poseduje zanimljive momente, napete i dinamične kadrove, a dopali su nam se i oni završni. Upravo zbog ovoga nešto veće nade polažemo u završno poglavlje ove priče (nadamo se da na njega nećemo čekati 18 godina).

28 Years Later: The Bone Temple je tehnički perfektan film, koji svoje posmatrače časti sa bezbroj prelepih kadrova prirode, devastirane civilizacije i hrama kostiju. Specijalni efekti su prvoklasni, vidimo dosta kadrova obojenih krvlju, mnogo ubedljive šminke, kostiju, iznutrica i drugih elemenata koji već sada obeležavaju ovu trilogiju. Ipak, film poseduje nešto sporiji, svedeniji i filozofskiji pogled na događaje, kao i slabu grupu negativaca, pa ga do proseka ne izvlači čak ni odlični Ralph Fiennes i prepoznatljive muzičke kompozicije.   

+ priroda i devastirana Britanija; Ralph Fiennes
+ visoka produkcija, specijalni efekti i muzika
— prilično nezanimljivo, neubedljivo i nebitno
— dosta stvari iz prethodnika se ovde preskače
— manje dinamike i „zombija” a više filozofije
 
Ocena: 4/10