Režija: Richard Franklin
Uloge: Anthony Perkins, Vera Miles, Meg Tilly
Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt0086154/
Trailer: http://youtu.be/SO0Wv6QIMpo
Pogledajte još: Psycho (1960)
Od nastavaka filmova se gotovo nikada ne može očekivati da budu zanimljiviji, originalniji i kvalitetniji od prvog filma u nizu a ako je prvenac Psycho himself - o visokoj lestvici koju je ovim filmom podigao Alfred Hitchcock ne treba ni govoriti. No, da nije tog „teškog“ nasleđa Psycho II bi bio pristojan filmčić kome je zapravo najveći „+“ proširivanje originalne priče.
Iako je pisac Robert Bloch svojevremeno osim Psycha napisao i Psycha II ovaj film nema veze sa tom knjigom već je scenario napisao Tom Holland (scenarista i režiser Fright Night, Child's Play, The Langoliers, Thinner...). Hollandow „pečat“ je vidljiv u filmu ali za razliku od navedenih filmova to Psychu II šteti jer je neubedljivost izrazita, naročito u početku. Naime, film počinje 22 godine nakod dešavanja iz prethodnika kada sud i pored protivljenja sestre ubijene devojke pušta Normana na slobodu da nastavi normalan život. Znam, neki smisleniji uvod je teško bilo osmisliti jer Hitchcock nije planirao nastavak filma (nastavci su morali biti snimljeni tek nakon njegove smrti) ali puštanje na slobodu nekoga ko je ubio više ljudi je čista budalaština. I tako se Norman ponovo vraća svojoj kuću, motelom sada upravlja neki sumnjivi lik kome je sex & drugs novac najbitniji, a Norman se zapošljava u obližnjem fast food restoranu gde se zbližava sa mladom radnicom.
Ubrzo se radnica smešta u Normanovu kuću ali Normanu sve više počinju da se vraćaju stari psihički problemi: priviđaju mu se poruke od njegove majke, počinju i da se javljaju njeni telefonski pozivi a svako hladno oružje ga asocira na davne zločine. Uz sve to čini se da i u kući osim Normana i mlade devojke ima još nekoga. I ta triler horor priča u kojoj se (kao) ne zna ko je kakav, ko povremeno ubija i da li je Norman sada normalan ili će se pretvoroti u starog Normana traje do samog kraja, ali većinom pada na svim poljima. Kao prvo, atmosfere slične onoj iz prvenca nema, što i nije čudo. Sve deluje više nego dobro, ambijent je odličan, kuća delimično jeziva, muzika odlična (by Jerry Goldsmith) ali film deluje samo kao još jedan vrlo dobar horor 80-ih, što je dobro ukoliko ne očekujete Hitchcockove režiserske bravure i stvaranje neverovatno napete atmosfere. Režiser se doduše pomalo i trudio, čak su i prekopirani neki kadrovi iz prethodnika (scena pod tušem, kamera koja se podiže na vrhu stepenica...) ali su oni upadljivo slabiji i savršeno bespotrebni.
Zapravo ne treba biti toliko kritičan, jedino što mi je zaista zasmetalo u Psychu II je slabašan uvod, dok su ostale stvari savršeno očekivane. Očekivano je i to da film balansira između trilera i horora pa strašnih scena nema u tolikom broju kao u filmovima tog godišta. Napetih scena ima mada je i tu moglo štošta da se doradi da budu još napetije. Film ima veliki šmek 80-ih godina, što uvek pozdravljam, ima opet izvanrednu glumu Anthony Perkinsa (koliko mu to povremeno neubedljivi scenario dozvoljava) i ima proširenje originalne priče koja nam jasno stavlja do znanja da je granica između normalnosti i ludosti, između žrtava i krivaca zapravo jako mala i da ne treba mnogo da se oni prvi pretvore u druge i obratno. Kraj filma je neočekivan i efektan a ono što je očekivano je da su ostavljena „vrata“ za nastavke koji su i snimljeni narednih godina.
Zapravo Psycho II je dobar film i njegov najveći teret je legendarni prethodnik čiji kvalitet ni na jednom polju nije mogao biti pobijen (zapravo nastavak je odneo prevagu samo na tehničkom polju). Ukoliko vam se svideo Psycho a niste suviše kritični što se tiče nastavaka filmova savetujem vam da pogledate Psycho II.
0 comments:
Post a Comment