Režija: Júlíus Kemp
Uloge: Pihla Viitala, Nae, Terence Anderson
Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt1075749/?ref_=fn_al_tt_3
Trailer: http://www.youtube.com/watch?v=AQgNRCHfgMk
Pogledajte još: Silent Night (2012)
„Hunting humans in the cold Icelandic waters“ nažalost nije toliko zanimljivo koliko deluje na papiru, mada je svakako verodostojniji tagline od prvobitnog koji glasi „Iceland's first splatter-film“. Ne što ovo nije prvi islandski nego što nije baš splater; sve više deluje kao prosečno glup američki slasher ovaj put smešten u nekoliko brodića i nešto malo okeana.
I poput američkih horora i ovde gledamo grupu mladih ljudi u provodu a to uključuje svakojake bludne radnje i poroke, da bi posle (ne)prospavane noći svi đuture krenuli brodićem kao pravi adrenalinski zavisnici i otplovili na pučinu te gledali kitove. Brodić ima starog i mladog kapetana a ima još putnika raznih dobi skupljenih sa svih strana sveta. Već početak filma kada plavokosa devojka kasni na polazak pa skače na brodić i povređuje nogu govori da u ovom filmu neće biti sve kako treba a nastavak samo gomila „problematične“ scene i glup scenario. Pijani Francuz se penje na jarbol a kada pokuša da siđe sa jarbola otpada metalna šipka i ubija kapetana namrtvo; mladi kapetan koji u tom trenutku siluje jednu putnicu seda u čamac i odlazi sa brodića pa naši putnici ostaju na pučini da se snalaze kako znaju i umeju a signala za mobilni telefon ni od korova. „Pomoć“ će ubrzo stići sa drugog brodića, ali avaj: umesto da se spasu i da bude hepiend već posle pola sata filma naši junaci su dospeli na nacistički brodić usidren negde blizi islandske obale.
Kako će se spasiti od nekoliko pomahnitalih nacista zna se: ekspresnim razdvajanjem, pa se sedmoro putnika udaljava na sedam različitih strana broda i tu kreće potera. Jeste da su nacistička majka i dva jugend sina naoružani samo hladnim oružjem ali mi već znamo da većina neće napustiti ovaj brod, jedino sa nogama napred. Posle odvratnog prvog dela uvoda koji se dešava u gradu i oglupog drugog dela uvoda koji se dešava dok ne pogine kapetan, sledi nešto zanimljiviji i napetiji deo na nacističkom brodu ali ni on nije lišen gluposti. Mnoge scene su podložne prevrtanju očima i komentarima, mnogo scena su više klišeizirane od američkih horor pandana a mnogi dijalozi su naprosto katastrofalni. Svemu tome treba dodati i neke scene koje su valjda trebale biti smešne ali to jednostavno nisu.
Likovi su takođe slabi i nesimpatični, njihovi postupci nisu ni jasni ni logični, njihove sudbine i stremljenja takođe, a to se neće popraviti ni nakon (ne)očekivanog i (pogađate) glupog završetka koji neće nikoga dojmiti jer nema previše ni smisla ni poente. Specijalni efekti imaju prolaznu ocenu, ima tu nekoliko ubedljivih scena (recimo odsecanje glave bacajućim hladnim oružjem) ali ima i dosta scena koje su prikrivene i nisu direktno prikazane, verovatno usled nedostatka sredstava, ali nedopustivo za film koji se deklariše kao splatter. Osim tih nekoliko krvavih ubistava jedina stvar vredna hvale je ambijent u kojem se radnja dešava, dok je pojavljivanje ex-Leatherfacea Gunnara Hansena u ulozi kapetana ovde čisto marketinga radi i skoro nije vredna pomena.
I pored toga što volim neameričke horor filmove Reykjavik Whale Watching Massacre je poprilično razočarenje za mene prvenstveno zbog katastrofalnog scenarija, pa me je film na momente najviše podsećao na užasni The Watermen. Ne dajem preporuku za gledanje.
0 comments:
Post a Comment