HOROR FILMOVI (I SF)

Pet godina nakon pojave čuvenog 28 Days Later usledio je dugo očekivani sequel ali ovoga puta bez Dannyja Boylea koji je u tom trenutku snimao Sunshine (kada se pogledaju box office brojke bolje da nije). Ipak, on je lično izabrao Juana Carlosa Fresnadilloa da režira ovaj film, verujući kako bi on mogao doneti novu svežu perspektivu, dok je Boyle prisutan u vidu izvršnog producenta i kao (što je gledaocima mnogo važnije) režiser otvarajuće scene...

Radnja filma se hronološki nastavlja na original i to, logično, 28 sedmica kasnije. Pola godine nakom viđene apokalipse besnila koja je razorila Veliku Britaniju NATO snage su uspele da osiguraju bezbednost na jednom ostrvu u sred Londona dok je ostatak grada i dalje neistražen, nebezbedan, pun leševa i ostataka nekadašnjeg života... Centralna priča se fokusira na jednu porodicu – oca, majku, ćerku i sina, koji pokušavaju preživeti u novonastalim okolnostima. Zapravo, majka je navodno stradala u akcidentu koji vidimo u spektakularnim uvodnim scenama a onda se nekoliko meseci kasnije otac na slobodnoj teritoriji sreće sa svojom decom i skupa sa nekolicinom dobrovoljaca pokušava da nastavi život dok im vojska sa krovova zgrada danonoćno osigurava bezbednost. Ali, pomenuta bezbednost je na klimavim nogama i samo jedan akcident može biti dovoljan da stvari ponovo izmaknu kontroli a gledaoci opet posmatraju horde besnih i krvožednih ljudi koji čereče sve na šta naiđu... Upravo prvi incident je doveo do toga a uzrok mu je bio izlazak klinaca iz safe zone u nebezbedni deo grada i „donošenje” virusa. Ono što nadalje gledamo je ”code red”, tačnije – vojni pokušaji da se suzbije napredovanje zaraze a kada im to ne pođe za oružjem – neutralisanje svakog oblika života!

28 Weeks Later je iznenađujuće dobar sequel, što još više čudi ukoliko imamo u vidu da u njemu nema glavnog lika iz originala i da ga nije radila osoba koja je najzaslužnija za uspeh prvog filma. Uvodnih 10-tak minuta je zaista spektakularno i na najbolji način svojom paničnom tenzijom i čistom horor akcijom nagoveštava šta ćemo gledati u daljem toku... Film obiluje brojnim i sve žešćim napadima pobesnelih, brutalnim akcionim scenama, brzim kadrovima i snažnim osećajem beznađa jer se svi likovi koje ovde posmatramo bukvalno nalaze između dve vatre. Tenzija ovde ne splašnjava nijednog trenutka, čak i kada novopridošli stanovnici izolovanog urbanog betonskog ostrvceta pokušavaju sa (kvazi)normalnim životom svi vrlo dobro znamo će haos uslediti svakog trena. Agresivna i brutalna apokalipsa ovde je podignuta na gotovo epski nivo, čemu doprinosi i odlična muzička podloga, a smenjuju se panične scene na otvorenom i klaustrofobične u podzemnim prostorima i metrou. Primećuje se da je u film uloženo mnogo više sredstava nego u prethodnika ali je on uspeo da zadrži njegov vizuelni identitet i depresivno-apokaliptični kolorit uz bolji format fotografije, kvalitetnije i brojnije specijalne efekte i višestruko uvećanu glumačku ekipu.

Najkrupniji kamen spoticanja koji smo imali u vezi 28 Weeks Later je njegov zaplet budući da se nismo mogli uživeti u priču gde NATO naseljava nekakve stanovnike na teritoriju koju ne može sa sigurnošću da drži bezbednom, nije još uvek očistio ostatak grada a u krajnjem slučaju nije upoznat ni sa čime se zapravo bori. Nakon onakve apokalipse kada je obrisano gotovo kompletno stanovništvo Britanije samo jedan naučnik tapka u mraku pokušavajući da izoluje virus i shvati šta se desilo dok vojska istovremeno naseljava grad uz argument da se već više meseci nije pojavio novozaraženi. Deluje nerealno i da bi neko u takvoj situaciji došao da živi na pomenuto ostrvo a kada bi se tako nešto već desilo za očekivati je da mere bezbednosti budu na mnogo višem nivou, makar kao u vreme COVID-a. Ovo što ovde gledamo je ubrzana kapitulacija NATO-a koji nije sposoban da obezbeđuje relativno mali karantin, niti da iskontroliše ko u njega izlazi i ulazi te kako se postupa sa potencijalno zareženima. Nisu nam se dopale ni ultra brze akcione sekvence tokom kojih se gotovo ništa ne vidi već posmatrač nazire stvari a mora se reći i da smo primetili dosta nerezonskih postupaka likova koji nisu proizvod slabog scenarija već postoje isključivo kao povod za nove doze napetosti i panike.

Bez obzira na određene zamerke (imao ih je i original) 28 Weeks Later ocenjujemo pristojnom ocenom i dostojnim naslednikom 28 Days Later. On, naravno, nije u tolikoj meri originalan a nešto je manje i filozofski ali na zadovoljavajući način proširuje priču i kreće se u dobrom pravcu, uglavnom zadržavajući sve one specifičnosti iz prethodnika.

+ dostojan naslednik čuvenog originala
+ ogromna doza akcije, napetosti i panike
+ brutalnosti, beznađe, muzika, završetak
— nešto naivniji i nelogičniji zaplet filma
— nerezonski postupci; suviše brze scene