Thursday, November 5, 2015

Hostel (2005)


Režija: Eli Roth
Uloge: Jay Hernandez, Derek Richardson, Eythor Gudjonsson
Pogledajte još: Anarchy Parlor (2014)

Nakon propisnog razočarenja njegovim najnovijim filmom imao sam strah od gledanja prvog Hostela, filma koji mi se ni svojevremeno nije preterano svideo. Da li zbog vrlo slabih novijih ostvarenja Elija Rotha (bilo autorskih ili producentskih), da li zbog sniženog kriterijuma usled generalno slabe novije horor produkcije ili nečeg trećeg, tek, ponovno gledanje ovog filma mi je predstavljalo (skoro) pa vrlo zanimljivo iskustvo. Kažem „skoro” jer film ima problematičnih deonica ali kažem i „vrlo dobro” jer je u odnosu na Knock Knock Hostel za horor Oskara.


Scenario i režiju je potpisao Roth a izvršni producent filma je Quentin Tarantino. Ne znam da li je dotični odgovoran za formu pripovedanja ili je Roth samoinicijativno dao omaž jednom filmu u koji je Tarantino bio umešan ali Hostel po svojoj konstrukciji neodoljivo podseća na prvi From Dusk Till Dawn. Ovo podrazumeva sasvim naivni i nevini uvod koji ne nagoveštava mayhem koji će stupiti na scenu posle polovine filma i dobrano zgroziti sve one ničim izazvane gledaoce koji su u bioskopsku salu ušli misleći da je film najobičniji triler.


Naravno, danas iznenađenja više nema i verujem da malo koji horor fan nije pogledao film ili da eventualno nije upućen u njegovu radnju. Priča prati trojicu studenata na proputovanju kroz Evropu i njihove posete turističkim atrakcijama: ništa muzeji, spomenici, tvrđave, samo noćni život, kurve, alkohol i droga. Nisam siguran koliko je ovakav uvod kritika današnje omladine jer poznavajući autora filma (ne lično nego kroz njegove radove) skloniji sam verovanju da je dotični fasciniran time.


Uvod filma je zapravo i najproblematičniju deo. On naprosto predugo traje (preko pola sata) i deluje vrlo repetitivno. Izlasci (sa svim porocima koji dolaze u kompletu) se ponavljaju iznova i iznova, uključuju gomilu psovki, vulgarnih dosetki, neverovatnih nabacivanja devojkama i neubedljivih dijaloga. U polučasovnom uvodu najviše mogu da uživaju ljubitelji ženskih grudi kojih vidimo u dvocifrenom broju. Deluje kako je Rothu režiranje filmova samo izgovor da se uživo nagleda golotinje, poput svakog napaljenog dječarca.


Tokom uvoda, ali mnogo više od središnjice filma pa nadalje, gledalac se upoznaje sa Slovačkom, zemljom u kojoj su studenti imali skončati. Zaista ne znam zašto su se Slovaci pobunili na ovakav prikaz njihove zemlje jer su mnogo bolje prošli od SSSR-a u hladnoratovskim filmovima :) Šalu na stranu, ali prikaz Slovačke najviše odgovara stereotipnim prikazima zemalja iza gvozdene zavese tokom 70-ih i 80-ih godina prošlog veka. Ovakvog prikaza zločinačkog, divljačkog i autoritativnog društva bi se postideo i Clint Eastwood u propagandi pod imenom Firefox.


Slovačka izgleda kao zamrznuta u vremenu a likovi kao vremeplovom ubačeni u nekoliko decenija raniji period. Osim potpuno zastarelog voznog parka koji sačinjavaju vozila koja više nisu u upotrebi (Lada 1200, Tatra 613, Volga, Škoda 1000MB) vrlo je dominantan prikaz jednog razorenog društva sklonom nasilju i bezakonju. U jednom trenutku trojica putnika spominju rat („Ima toliko p..ka, a zbog rata nema momaka”) ali je nepoznato koji se to rat odvijao na pomenutom području.


Ipak, film je sniman u Češkoj a ne u Slovačkoj („Koja je razlika?”, pitao bi prosečan Amerikanac) ali je po Slovake šteta učinjena jer će malo koji gledalac posetiti wiki stranicu filma i obratiti pozornost šta piše pod odeljkom filming locations. Mada, kada se realno pogleda većina američkih filmova se odvija na američkim periferijama u kojima (pretpostavljam) ne žive porodice Hewitt i Sawyer. Rothovo objašnjenje zašto je radnju svog filma smestio baš u ovo područje deluje krajnje iskreno i ubedljivo.


U pomenutom području je sasvim normalno da bande dece predškolskog uzrasta ubijaju po ulicama zbog žvakaće gume, da policija daje podršku ubicama i kriminalcima ali izvlači nedužne ljude iz automobila i premlaćuje ih naočigled prolaznika. Najznačajnije je da policija i režim pružaju podršku u trgovini ljudima a upravo u to su se upleli naši likovi i to običnim upisivanjem u tefter lokalnog hostela koji služi za odabir ljudskog mesa koje se odvozi u fabriku.


Nakon što nestane jedan pa za njim i drugi lik jedini preostali se daje u potragu za prijateljima i završava na istom mestu, u napuštenoj fabrici koja služi kao klanica i mesti za iživljavanje nad nedužnim žrtvama. Fabrika izgleda veoma dobro za jedan ovakav film, dovoljno je ogromna, urušena i pusta da bude jeziva. Prostorije koje se nalaze ispod napuštenog postrojenja uključuju mnogo mračnih hodnika i soba za mučenje a one izgledaju gotovo odlično, dakle sasvim odgovarajuće jednom torture porn filmu poput Hostela.


Eli Roth je pametno osmislio drugu polovinu filma ne trudeći se da gledaoca uguši morbidnostima i sadističkim mučenjima. Njih naravno ima u dovoljnom broju, sve odlično i vrlo krvavo izgleda ali drugi deo filma osim nasilja sadrži i beg trećeg studenta što za sobom povlači dosta napetih scena. Još bolje od toga je sam završetak filma koji je potpuno drugačiji od standarda koji se zapatio u torture porn filmovima poslednjih godina. Šteta da se ovakav završetak nije više odomaćio u sličnim filmovima jer dosta dobro zadovoljava i glavnog lika i gledaoce.


Zametalo mi je preterivanje u nekim scenama (scena sa okom) kao i povremena neodlučnost u kom smeru Roth želi da odvede ovaj film, da li u smeru parodije ili ozbiljnog filma. Srećom po gledaoce Hostel jeste ozbiljan film, vrlo zabavan (posebno ukoliko zanemarimo predugačak uvod), zanimljiv, napet i pristojno odglumljen. Odlični specijalni efekti ovde dolaze kao šlag na tortu pa se film zaista može preporučiti svim ljubiteljima ovog podžanra. U narednom periodu ću opisati i dva nastavka filma.

+ zanimljiv, zabavan, napet i brutalan film
+ slovački (zapravo češki) lokaliteti
+ gluma, specijalni efekti, završetak
— vrlo dosadan i poročan uvod
— povremena preterivanja


 Ocena: 7/10






Ukoliko želite da i vaši prijatelji posete naš sajt podelite ga na društvenim mrežama putem sharing dugmića. To vam neće oduzeti previše vremena a doprineće popularnosti sajta.

2 comments:

  1. ako bi išta mogao da napišeš, molio bih te talijansku la chiesu iz 1989.

    ReplyDelete